Prosveta : almanah za godinu ...

[65

једнако и псовао те смо о час стигли у Товарник. Ту се заустависмо пред биртијом и тек ту бабо проговори. Наточи вино себи и мени и куцну се:

— ајде у здравље. Па Бог нека ти буде у помоћи — вели — ја се надам брзо ће овај рат, још ви нећете ни из касарне изаћи а рат ће бити свршен. Шта је Србија према једној царевини, не може сирота... А вама треба бар шест месеца у касарни; не могу вас повести у рат док се не научите пушку држати.

Па испи чашу до дна и опет се замисли. И ја сам ћутао, дуго смо ћутали. Најзад он сам опет настави:

— Другче сам ја мислио али, ето видиш, небива онако како хоћеш него како мораш. Не умем те синко ништа научити што ћеш и како ћеш. Како те Бог и твоје срце учи тако ради; мени остаје још та нада да ће рат брзо и да вас неће закачити. Ајде у здравље па да крећемо!

Бабо се опет куцну самном и тада сам први пут спазио на бабовим трепавицама сузу. Никад у животу нисам видео да је тај заплакао.

После већ стигосмо у Осек те ја у касарну. Три месеца су нас муштрали од ране зоре до мркла мрака. Нико зато време од мојих није долазио да ме обиђе. Од других сам слушао да је у селу зло: узели нам коње и волове, бабу опет отерали у Варадин, пред војни суд. Извукао се, веле, некако па спрема се да са кућом пређе где у Бачку, јер га овамо неће оставити на миру.

С друге стране опет чујемо, читају нам сами официри, аустријанци напредују у Србији. Веле нам, добро се туку Србијанци али царска војска још боље. Ушли су веле у Шабац, Лозницу и Ваљево и чекају за кој дан па ће и Београд пасти. Протерали једног дана кроз Осек и заробљенике српске и натераше нас све да изађемо пред касарну да их видимо али ја их некако изварах. Зар српске војнике, наше војнике, па први пут видим као робове. Сакрио сам се и затиснуо уши прстима да не чујем ни њихов