Prosveta : almanah za godinu ...

164 —

ход ни дреку народа који је по наредби грдио јадне војнике.

Па онда прође дан два и окитише варош заставама и почеше гомиле кроз улице да се деру, музике да свирају а нас искупише све и прочиташе нам да је Београд пао. Морали смо да се веселимо и ми а како нам је у срцу било то ја најбоље знам. Једно ме је само тешило, сви су говорили сад ће рат брзо да се сврши па ће нас пустити кући. Само то да ми је и кад се вратим свратићу се кући само колико да се видим са својима па одох ја тамо преко Саве, где су оне плаве и модре планине и никад ме више Цар неће видети.

Али се рат не сврши како се говорило, него још канда обрну наопако. Нико нам ништа није говорио, нису нам ни депеше више читали али се видело по лицима наших официра да у Србији нешто не иде добро. Сви обесили главе, сви невесели и не смеш пред њима поменути српску реч. А воз за возом стиже, све пуно рањеника и од њих се чује да су Србијанци потерали наше па их млате и гоне те се осврнути не могу.

И мало затим дође наредба да ими кренемо. Једни рекоше воде нае на руски фронт, други на француски, трећи веле на румунски. Нико није знао где ће нас а нико веруј није ни слутио да ће нас повести на српски фронт. Где би нас домобранце, кад је ту толико Срба, водили на српски фронт“

Одведоше нас у Босну и пребацише преко Дрине где су још трајале борбе.»

Заробљеник заћута, уморен дугим казивањем или можда тежином осећања које у њему овај моменат живота изазва. Ја га нисам узнемиравао питањем нити наваљивао да ми даље казује. Он је сам после извеснога времена наставио:

— Плакао сам од жалости и од туге али сам крио сузе да их ко не види. Зар тако ја улазим у Србију, у ону нашу Србију Улазим са пушком у руци, као непријатељски војник, улазим да убијам браћу моју