Prosveta : almanah za godinu ...

1658 -

с којима сам мислио заједно да браним Србију. И ове планине на које се сад пењемои којећемо залити крвљу својом, то су оне планине које сам некад са Врдника догледао, онда када сам целивао српског Цара. Како би тешко заплакао мој бабо да ме сад види“ Толико ми је обећавао повести ме у Србију, па ево сад, послао ме је!

И како ми је било кад сам морао да испалим прву пушку. Чинило ми се као да сам њоме гађао Србију, као да сам гафао самога Краља Петра. Зар ја да убијем брата Србина, зар ја да погинем од србијанске руке; Дошло ми је било да бацим пушку, да полетим у србијански ланац и да загрлим све, све оне што пуцају на мене; Ал не може пусто, не смеш ни мрднути, пазе те као звера!

Ништа нисам видео ни око себе ни пред собом кад сам испалио прву пушку. Замаглило ми се пред очима и пуцао сам само. Чинило ми се у томе часу као да тонем дубоко у воду, све дубље и дубље и почеше да ми се јављају све неке лепе чаробне слике пред очи, исто као и дављенику. За тренутак ми изађе пред очи Цар Лазар и чуо сам, лепо сам чуо, ону песму србијанских свирача: «Аој, Босно, сиротице клета!», па онда моја шајкача, па г. попа, па онај велики барјак наш, па слика на зиду Краљ Петар и Косовска вечера и Глигор војвода, па сам чак чуо и речи бабове како ми Срби морамо лити крв још једанпут али ћемо је лити сад за себе а не за другога. И још много, много слика сам видео, мајку, малог бату, сестре, наше двориште, наше вранце и све, све што сам преживео, све што сам кадгод видео.

Био сам у грозници, био сам у ватри и пробуди ме друг до мене кад ме трже за рукав и шану ми:

— Не пуцај, несрећниче, у ваздух! Ено официра за нашим леђима са револвером у руци, убија сваког ког уочи да пуца у ваздух.

Тргао сам се, осврнуо и одиста видо официра за нашим леђима. Учинило ми се да је баш мене