Prosveta : almanah za godinu ...

6

Разговор неосетно пређе са ведрог Лемана у политику, у кршну Далмацију, робињу украј мора.

Ако ико носи собом свој родни град где год иде и прича о њему где год се шала заметне, то чине Сплићани. Хвале га, ту колевку најстаријих писаца и уметника најновијих, то средиште живахне борбености националне, очуване кроз векове. Али најволе да причају о лепом сплитском хумору, који не престаје ни у тешким патњама.

— «Но све патње на једну страну, а патње Србије на другу— рече дрводеља у један мах, забацујући се у столицу и упревши тужно поглед у таваницу. — То се не може испричати ономе којиније ВИДИО.»

— «Ви сте недавно отуда 2» јави се мој пријатељ из једног правог облака дуванског дима.

— «Ја се готово још нијесам ни освијестио од свих утисака које сам имао тамо. Мени је као да сам прошао кроз ватру. Мислио сам да разумијем српске јуначке пјесме, али тек сада сам искусио из какве се страшне муке оне пјевају.»

Разговор беше испрекидан тишинама; он приповедаше: — «Кад наста нагло повлачење из Београда, возови бијаху ријетки и претрпани. Свијет је трчао по неколико сати док дође до њих, а чучао два пута више у њима док се крену. Једна мајка, бацајући дјецу на отворени вагон, опази тек ту да јој једнога нема, али није смјела да иде да га тражи, да не би изгубила воз.

Зуји ледени повјетарац, наносећи снијег, и бијела поледица хвата се одозго по гомили, умотаној како тако. Један старац под платном од шатора укочио се потпуно, а млада снаха дува му у уста, да га загрије и пробуди. Рањеници узимљу дјецу на крило, и причају како Аустријанци кољу што стигну.

У углу поред мене сједио је један мрачан човјек, не говорећи цијелог пута ни једне ријечи. Одлучих се најзад да га запитам, да ли тако пати од