Prosveta : almanah za godinu ...

О

мљеност коју је Кочић трпио од невоље. Ни у најтежим материјалним приликама његов лист није хтео да буде страначки орган његових пријатеља. Уредник Народа тражио је висину чистих идеја, док је уредник Отаџбине био и народни посланик и шеф своје странке, остављајући већином уредништво другима. Стога је Радуловићева реч бивала сложенија и меродавнија с године у годину, а КочиЋев глас постајао је све неразговетнији, док се није изгубио у буци кулоара.

Отаџбину је Кочић почео да издаје у Бањој Луци, негде 1906. године, на повратку са школа, а Радуловић свој Народ у Мостару 1905. У борби с цензуром, обојица често допадаху тамнице, особито Кочић, који после чланка «барут Миршше» остаде у затвору целу годину дана. Услед Анексије, оба органа престају, па се појављују опет 1910. године у Сарајеву, које постаде, услед Сабора, центром политичког живота босанског. Заузет посланичким дужностима, Кочић све више занемарује и Отаџбину и свој књижевни рад, док Радуловић, са стотину потешкоћа, одржава Народ све до Видова Дне 1914., уредивши поврх тога и неколико годишта друштвене ревије Прегледа и Календара Просвете.

Све три Радуловићеве публикације (ако се можда изузму последње године Народа, где је Радуловића саломила болест) сматрале су се најбољим српским публикацијама своје врсте. Међутим, Радуловић је био и одвише интелектуалац да би био прави журналиста. Основни тон који је дао својим органима био је и одвише критичан, а често и тежак, да би био популаран; стога су његови органи привлачили више угледних сарадника него ли добрих претплатника. Разапет између медитације и дневних чланака, између лектире и пропаганде за народ, између телесне слабости и потребе непрестаног рада — Радуловић није доспео да каже своју пуну реч. Журнализам, сарајевски бедни журнализам, паралисао му је снагу. И Радуловић, политички писац по рођењу а пропагатор од невоље, и Кочић, белетристички писац по рођењу а политичар од невоље, имали су стил снажан, морално солидан, без ђинђува. Кад би било истина да је стил само човек, онда би он, код њих обојице, био савршен; али је стил и стил а не само