Prosveta : almanah za godinu ...

човек, и он је код њих, поред свих моралних врлина, остао неисписан.

Што је Кочић приповедач доспео да напише, то је још спадало у лирику оног беспримерно патриотског деценија од 1903. до 1914. више него у праву приповетку. Ни једна Кочићева ствар није без патоса и тенденције. Кад запева севдалинку «Дојке расту, јелеци пуцају, Срце иште удати се хоће»; или кад прича о Мргуди која гине од младости: то он истиче силну анималну снагу народну. Кад се кроз босанске магле укажу погнуте силуете, то Кочић прети: у тој се магли кува, кува! Кад се у водопаду Пливе месечина претвори у страшан рујни жар, Кочић примећује да однекле мирише спарно месо. Кад Јаблан од народне пасмине надбоде утовљеног царског бака, па кад мали Лујо стане да се дега и да царевини грди «говедара и на струзи стругарицу», као да већ тада, кроз ту прву приповетку, пробија пригушена псовка пишчева, коју ћемо чути касније, подкрај живота, у једном другом, тужном тоналитету. Кад кукурузи стану да шуме, Кочић опет додаје неумесну примедбу: «уздишу за осветом и правдом». Кад се цела царска судница смеје Давидову јолпазу, и опет се чује прозаичан коментар пишчев: јазавац је Швабо, родио се кад су Шваби дошли у Босну, или је дошао с њима. Кад мећава стигне у планини Рељу саморанца, отимљући му последњу узданицу, али њега не обарајући, и опет је то алегорија народне невоље и снаге народне. «Идеш ли роде — Идем, идем. — Ајде, ајде, роде». — Мећава скида неосетно узицу са старчеве руке, засипље снегом непродату кравицу и малог Вуја с прутом у руци; али стари иде, иде: «У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му (се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање. »Гај најлепши симбол Кочићев, то је онај негда честити и славни Реља, кога гони худа срећа, али чију су племенитост, на страшно учесталим погребима, благосивали кљасти и сакати: «Вала ти, куме Реља, бане наш и поносе наш! Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна«.

Ниједан писац после Његуша није умео да, на махове, овако изрази древну ширину српског акцента и класичну