Prosveta : almanah za godinu ...

— 221 снагу српског језика. (Било је код Кочића неког историјског поноса расног, као што су и он и Радуловић с омаловажавањем говорили чак и о Србима испреко Уне и Саве.) Али ове скице Реље и Вуја, и богаља; и Мрачајског Проте, и Симеуна Ђака, и оног једва додирнутог типа критичара «иза каце», и Давида и његове кнегиње, остају неизрађене. Кочићева рука, остављајући перо по за дуго, постаје груба. Теме му се понављају досадно. По замисли, бујној и оригиналној, Суданија је могла да буде прави мајдан јунака за роман, и требала је да баци у засенак Јазавца пред судом. Опис те нове средине из босанских тамница започиње са замахом правих великих дела, са снагом руских романсијера; — али после првих страница, све се опет срозава тужно. Место да иде у ширину и да ваја, Кочић пада у чаршијски смех, у бедну босанску политику. Бадава! до колена у босанској мочвари, до рамена у борби с босанском «тмушом азијатском», он преко босанскога хоризонта не види ништа даље. Допустите да додамо, да чак ни Херцеговине добро не разбира.

«

Судбина је била тврда према два првоборца босанска: одмерила им је да само спремају борбу, али им није дала те среће да је воде у одсудном часу, ни да виде како ће да се реши.

Под зиму, после балканских ратова, после оног једва

збегнутог сукоба аустро-српског и првих ванредних мера против босанских Срба, намесник генерал Потјорек отвараше Сабор с царским рескриптом, а српски посланици демонстративно остављаху салу. Поврати се само Васиљ Грфић, да довикне и запрети генералу, иза гласа: «ари пали, удбински диздару, док и твојој кули реда дође»! па оде и он. Ристо Радуловић не беше ни дошао на новинарску трибину, јер већ тада лежаше болан и преболан у постељи. Генерала слушаху само понизни «мекиши». Али чија то крупна фигура стрши у сламном шеширу, с тешком батином, доле на лојалној десници, међу беговима погнутим смерно Ко то прати царску поруку с дубоким басом неразговетна гунђања и грдних псовки% — То је Ко-