Prosveta : almanah za godinu ...

0

под пенџерима и на капиџицима, пуну светог и опијајућег севдаха. То је та спољашња, варошка, увезена Босна, остала од Турака, лумпашка и убојичка, где се уздише, лупа по прсима и умире у дерту «све од туге и жалости». Чаршија, као и у Србији, имала је своју историју, и сељаци, који су у њој постајали грађанима, добијали су све њене особине. Тако, сликајући само њих, од ове крваво трагичне земље добија се утисак једне расплинуте, сентименталне и ориенталске идиле. | |

Међутим, и грађани и сељаци били су велики националисти и патриоте, сваки на свој начин, и веровали лудо, фанатички и религиски у Србију, чиме су се, донекле, разликовали од осталих наших крајева у Аустрији. Нарочито сељаци. За њих Србија је појам нечег сигурног, апсолутног, непобедимог и великог, као и Русија.

ж

Готово у исто доба (кад и Живановић) погинуо је на Закути мали гимназиста Омер Сефо, од кога је пушка била већа. Крио је да је муслиман, јер га је то болело; једнак са браћом пред смрћу, у садашњости и у будућности, у вечности, хтео је својим животом да искупи прошлост отаца. Исте године на Завлаци гине чувени Петар Петковић, «ћело», студент технике, Кочићев најоданији помоћник, бивши уредник мостарског «Рада» и наш комита за време балканских ратова. Био је са њима и рођак чувеног личког одметника Почуче, гимназист Никола Почуча, који учествује као добровољац у свима нашим ратовима још од 1912. Почетком ове године, болесног и упропашћеног ратовима, наместили су га за бициклиста у штабу једне наше дивизије. Али првога дана мајске офанзиве, његово хајдучко срце нагони га да баци свој точак и оде у пук, да погине у јуришу на Добром Пољу.

Најзад, два легендарна побратима, два мостарца и два јунака, Ристо Милићевић и Ристо Тохољ. Вечити студенти, певачи, севдалије, дугогодишње комите, знало их пола Србије, где су одавно пребегли, јер им без њеног ваздуха није било живота. Увек нераздвојни, имали су нечег племенитог и отменог, херцеговачког, били ритерске, средњевековне