Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

-850 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

Као одличан цртач, Милан Ковачевић је био, собом, „украсио унутрашњост своје школе разним лепим, и поучним, натписима и шарама.) За Божић био је изрезао натпис на. прозрачној хартији: „Христос се роди; радујте се“, осветљен изнутра, и постављен на српској школи тако, да га је видео и читао сав свет, који је, те ноћи, дошао у цркву, и дивио се. О томе се говорило у целом Врању. Све то, и слично томе, задавало је Шишеџијеву страх и бојазан, да му школа не остане сасвим засењена, и нашао је начина, да све то уништи“).

Откако је, почетком 1870 г., био установљен Бугарски Ексархат, Шишеџијев је, још више, кидисао на српску школу, а нарочито на Милана Ковачевића, који никакве везе није хтео са Шишеџијевим. Ковачевић није више могао поднети врањскога кајмакама, који га је непрестано позивао и претио му, и ако му се овај одупирао, и као аустриски поданик. "Милана Ковачевића је гонило из Врања и нежно здравље његове жене приштевке, која је у Врању стално побољевала. Због свега тога дао је оставку на учитељско место. Врањанци су, за главнога учитеља, позвали његовога ученика, Вићентија Димитријевића. Он је био родом из Приштине и био је свршио Београдску Богословију. Димитријевић је дошао у Врање пред Ускрс онегодине, примио дужност Милана Ковачевића, и Ковачевић је отпутовао из Врања у Приштину на Лазареву "суботу. Ковачевић је у Приштини остао до 1878 г. У пролеће те године, преселио се у Врање. Био је постављен за практиканта Начелства Округа Врањског, па је, после извесног времена, добио учитељско место. Године 1885, позвали су Ковачевића владини људи, да се упише у странку, и, пошто је то одбио, стављен је био у пензију. Као учитељ у пензији, умро је у Пироту 2 декембра 1899 г. А његов помоћник, Зарија Р. Поповић, отишао је у Београд, и тамо наставио своје школовање. Свршио је Београдску Богословију.)

1) Надалско је била, и због цртања, чувена његова школан у Приштини.

2) Потплатио црхвењаке: Тасу Ђорђевића и Харитона, и они, нозу, обију,

прозоре на српској школи, уђу, н униште: поцепају и замрчкају, све натписе

и све шаре по школским зидовима. Још одвратнији инцидент догодио се после

Св. Саве, општега празника у Врању, када су Ковачевићеви ђаци однели сјајан рекорд, о чему се и данашњи дан говори у Врању.

Св. Сава је ужарска слава у Врању. А ужарски еснаф бно је, онда,

први еснаф у Врању. У еснаф су улазили и трговци, који су трговали ужаријом.

8) Бугарски писци, који су о овим стварима писали (А. Иширков, С. Чи-

лингпров, на пом. местима) нетачло излосе, да је Милан Ковачевић остао у