Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

368 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

а сами се предали народним пословима. — У пуном свом патосу, В. К'нчов пише, да је Хаџи Ђорђе био одушевљен патриот категорије Анђелка Палашева у Велесу, Денкооглуа у Софији и т.д. — Међутим, нити је Хаџи Ђорђе био ценшрално лице за црквено-школске послове; нити је он довео у Скопље Јордана Хаџи Константинова; нити је био руски почасни консуљи тд. ит.д.)

На нашу молбу, г. Ог М. Леко дуго се о њима распитивао код грчких и цинцарских породица у Београду и саопштио нам је: да су били Грци. Госпођа Анка, супруга пок. Светомира Николајевића, ћерка Николе Гуше, казивала ми је, да су њени с породицом Поповића одржавали суседске односе; да: је и путовала са овом породицом и да су, иу кући н на путу, говорили грчки. Хоће госпођа Николајевић да се сећа, да је једна од њихових госпођа била родом из Крушева.

Хаџи Ђорђе је у Београду имао сина Глишу Хаџи Поповића индустријалца. Год. 1892—93 Глиша је био управник Државних Монопола, Од Хаџи Ристе има у животу три ћерке. Једна од њих, г-ђа Агнија, супруга г. Андре Петровића, чиновн. у пензији, којој је било 2 године кад јој је отац умро, живи у пуном убеђењу, да је отац јој Хаџи Риста, био пореклом. из Босне

Х) Што се тиче нетачности В. К'нчова, о Браћи Поповића, она се вид и из овога. — В. К'нчов пише (с. 113 и даље), да је Хаџи Ђорђе био почасни руски консул у Скопљу; да је почео дизати и руску бандеру, и да је то било 1851 или 1852 г. (с. 121). Јер, та ствар, стоји овако: Из писма агента бугарске организације у Скопљу, Стојана Костова, од 13 марта 1860 r., Нандану Герову (Из Архивата на Н. Геров, 1. с. 941) види се, да је Н. Геров тражио подесно лице, које би, с малом наградом (од Русије), могло да буде почасни руски консул у Скопљу, и Ст. Костов, подсећајући Н. Герова на разговор о овоме, 1860 г., писао му је у пом. писму: да има један богат сковшљанац именом Хаџи Георги, који сада живи у Београду, п жели да Добије ово звање, ако је могуће. Међу тим браћу Поповић, који су, по В. К'нчову „указали грамаћна заслуга на болгарското возражданце в5 Скопие“ (с. 113); Хаџи Георги, који је „било воодушевенљ пашриошњ ошљ кашегорилта на Ангелка ГПалашевљ 65 Велесљ“... (с. 115); према коме је ондашњи митрополит Јоаким био „особено воимателенљ (кљмђ силнитб братин Половичљ“) 'с. 116); Хаџи Георги, који је „дљржалђ вљ рцитђ си ико црљковно-училишнитб и други градски работи“ (с. 116); који је „около 1851 или 1852 г. получилђ назначенне почетенђ руски консулђ и почнлљ да дига руска бандера“ (с. 127) н који су (братил Поповичђ) „мечтинли за бљлгарското царство“ (с. 128) и тд. — Наиден Геров, активни руски генерални консул у Пловдиву, и главни члан бугарске организације није знао за Хаџи Ђорђа ни 1860 г. већ, писмом својим, од 17 марга 1860 г., из Пловдива, пита свога агента, Стојана Костова, зове ли се тај кандидат Хаџи Ђорђе, и тражи о њему податке: „кон E, кбкљвђ человекђ 6 кога станалђ русски подданикђ, зачто е испденђ отђ Скопне и пр. какви му сж работи2“ (Из Архивата на Н. Геров, 1, с. 941).

Међутим, и кад би било онако, како је В. К'нчов писао о овоме, мало је у годинама погрешио; само за 8—9 година разлика између онога — кад је