Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 381

решења овога црквенога заплета у царству'), у Србији се, још непрестано, и до апсурдности, држале раније предрасуде о браћи Бугарима, и о њиховим успесима као о заједничким, јужно-словенским, успесима. Шта више, под политичким приликама у Србији, за време Намесништва, предрасуде оне о српско-бугарској заједници, и ако се та заједница у сасвим другоме састојала, и која је остала „у аманет од кнез Михаила“, постале су јако средство опозиције против владе и, онда, нове радикално-социалистичке политичке концепције. И ако се налазио на самом врелу заплета, и у пуној жижи бугарске перспективе у Цариграду, сам заступник Србије на Порти, на скоро, две године по установљењу Бугарског Ексархата, предлаже својој влади „да би ми требали да признамо бугарску цркву.)

Међутим, и да нису у Србији владале онакве предрасуде, и онакво непознавање свога народа, расположење, у односу на интересе бугарскога, и оне српскога, народа, по онако свршеном чину, и под оним околностима, мало би користи било, да се у Србији и знало, шта је требало радити, и да се, ма како друкчије, и радило. Бугарско дело у нашим земљама, већ је било прешло у јаче руке, и дошло под многостручни утицај јаке флуктиације интереса европских сила. Установљењем Бугарског Ексархата, бугарско народно дело

1) Сава Грујић, Како је постала Бугарска Егзархија, с. 59. — Јов. Ристић, Спољаш. Одношаји, 11, с. 294.

Овај заступник Србије, Милан Петронијевић, истом приликом, писао је своме министру и ово: „Ово захтевају наши сопствени интереси тако сродног нам народа с којим треба да живимо у љубави и слози ради велике заједничке будућности наше. Уосталом, зар ми нисмо од наше стране патријарху давали најпре савет ла тако далеко не иде» Ми бисмо дакле остали себи доследни, кад би цркву бугарску признали, јер смо свагда говорили да Бугари имају право... Што се, пак, тиче српских епархија што егзарх сада заузима, ако не би неполитично било, могао би г. митрополит у писму своме казати нешто што би значило да ми наше епархије дајемо у аманет егзарху бугарском (на пом,м. с. 59). — Нама, данес, овакво резоновање заступника Србије у Цариграду изгледа неразумљиво, међутим, није овај заступник Србије у Џариграду био усамљен са оваким мишљењем. — Још се не знају писани податци о држању Јов. Ристића у Цариграду до 1867 г., у овом питању, али, тешко, да и сам није у Цариграду овакво исто гледиште имао на ово питање. Год. 1866, код је руски посланик Игњатијев полазио из Цариграда у Св. Гору, Ристић је молио Патријаршију, да Игњатијева прати бугарски протосинђел Глигорије, који је био управитељ бугарских школа у Цариграду (Вила, г. Ш, с. 789)

2) Сава Грујић, на пом. м. с. 59.