Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

-382 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

"било је изнето на велики глас у свем европском јавном мњењу, и, на његову страну се, отворено, ставља, сада, сав турски државни апарат. Као што смо већ напоменули, још од прве појаве овога питања, видело се, да ће оно да поцепа, не само Грке и Бугаре, него и саме Словене у царству. Порта је, овим, дефинитивно постигла себи постављени задатак. При свем том, влада је српска, колико инициативом Просветног Одбора, још више под притиском представака наших сународника из неослобођених области, ипак, чинила кораке, да се бугарска "навала у оним областима, ако не, сасвим, отклони, а оно, барем, -да се умањи и ослаби. Почело се упућивањем све већега броја учитеља и отварањем школа; довођењем све већега броја дечака и младића из неослобођених области у Београд и друга места на школовање. Влада је, даље, помогла оснивање Богословије у Призрену.) Поред редовне Богословије у Београду, установила је, г. 1873, и П одељење Богословије са удешеним програмом за убрзаније школовање младића из неослобођених области. То је одељење било познато више под -именом Странска Богословија.)

5 П. Костић, Споменица с. 36 наводи да је „митрополит“ Пајсије, још 1859 г., предлагао Српској влади, ла се у Скопљу отвори Богословија. Међутим, Пајсије, г. 1859, није још ни био митрополит скопски, већ хороепископ врањски.

Žž) О овој Богословији је одмах, по њеном установљењу, изишла белешка у београдском листу „Будулност“ (1874, бр. 10) ове садржине: „С почетка ове школске године заведена је одвојено богословија за странце. Другчије им се предаје, другчије се одевају, засебно станују, ни један од њих не зна више но остали, не друже се са осталим ђацима“. Друго Одељење Богословије било је смештено у близини Богословије; у споредним зградама конака кнеза Милоша, где је доцније био Касациони Суд. Постојао је и интернат, добро уређен и снабдевен, за оно време, врло добро свима потребама. Управитељ овога Одељења био је сам Милош С. Милојевић. Наставници су били сви по избору. Сам Милош С. Милојевић предавао је Српску Синтаксу, Српску Историју, затим певање народних песама и декламовање. Веронауку је предавао прота Јаков Павловић, цоцнији митрополит Инокентије; Физику је предавао Коста Алковић, професор Велике Школе; француски језик Емилијан Берберовић; природне науке професор Селаковић; Географију Сима Бимбић. Као главни предмети били су им још и гимнастика и војно вежбање са оружјем.

По целокупном овом склопу, ова школа најммње је била богословска. Од богословских предмета, само по један се предавао у сваком разреду. Главни су предмети били: Српски Језик, Српска Историја и вежбање са оружјем.

Задатак јој је био да спреми одушевљене учитеље и свештенике за гнеослобођене српске крајеве и за друге више циљеве. Главна пажња покло-