Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 383

У ово доба, односно 1871 г., пада и пут Милоша С. „Милојевића, и дотле, најупливнијега члана Одбора за неослобођене области“) и путовање, 1873 г., Ланше С. Срећко-

њена је била у међусобном упознавању ученика из разних крајева и познавању односних њихових крајева. Тога ради су, сами ученици описивали, сваки свој крај, и читали те описе на својим састанцима, — све под руководством самога Милоша С. Милојевића. ИМ тај рад им је био омиљен.

У Београдској Народној Библиотеци, чува се уредба о овој Богословији „са списковима ученика и њиховим беседама.

Пред крај школске 1875/6 године, уз сарадњу свих ученика, Милош -С. Милојевић је израдио „Устав“ за све ученике. Сви су се ученици ове школе морали држати овога „Устава“, и по свршетку школе и у своме раду. даље. Сви тадашњи ученици ове школе положили су заклетву пред крстом и јеванђељем : да ће живети и радити по овоме „Уставу“.

Г. Дим. Марчић, који је учио у овој школи, писао ми је 0воо овоме: „С пролећа 1876 године, једне ноћи, у ову нашу школу довучен је један мали "топ, који је служио за вежбу на топу славних ученика. Овај је топ дочекан у школском дворишту са усхићењем и од управитеља Милојевића и ученика. Том праликом било је одушевљених говора и његових и ученичких и даље песама и игранке. Милојевић је том приликом одушевио своје војнике толико, да би они на његову реч одмах сви полетели у свети рат за ослобођење народа српског. Довољно је да напоменем, да је то било пред првим Српскотурским ратом у 1876 години.

„Још између 1и 1 рата Милојевићеви непријатељи су успели да његову школу — П Одељење Богословије — укину. Наши су ученици ове школе преведени у 1 Одељење Богословије, неки у Учитељску Школу, а неки у гимназију, а они који су били завршили [ Одељење Богословије, отишли су за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима...“

5 И ако Јов. Ристић пише (Спољашњи Одношаји, 1, с. 286) да су Милош С. Милојевић и Панта Срећковић путовали о државном трошку, те и по потреби државној, по самом Милошу С. Милојевићу, то путовање није било, нити по потреби владиној, нити Просветног Одбора, већ по личној иницијативи самога Милојевића. Како сам он вели (Путопис дела Праве Старе Србије — предговор), он је давно гајио жељу да пропутује по оним крајевима ради научног испитивања. Штавише, на пом. м. вели Милојевић : да се владе Србије нису могле одлучити на тај корак због материалних издатака. И кад је Милојевић, 1871 г., предузео то путовање, предузео га је с помоћу Србског Ученог Друштва и у истом циљу: њега је сагоревајућа љубав спрам свега онога што је некада било српско, приморала да учини намишљено „обићи свете земље српске“. За ово путовање добио је Милојевић помоћ у 80 +Е. Међутим, поред главне оне тежње, Милојевић, као циљ свога путовања наводи и: „да се боље сдружимо и познамо да се једном бар духовно сбратимимо и сљубимо кад није среће да је то телесно и државно“ (с. ТУ).

Може се рећи, да су, готово, сви писци у нас, који су подржавали путовање Милојевића по оним крајевима сваки други за други датум везао то путовање Међутим, он је путовао 1871 г. (Песме и обичаји... ], с. 1) Пошао