Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

384 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

вића, г. 1871 Панта С. Срећковић је путовао јавно, с полицијском пратњом. ЕЊегово путовање није оставило траг као оно

је у месецу јуну, а вратио се у Београду, месеца октобра исте године. Од Алексинца путовао је долином Топлице, избио на Косово и пропутовао све пределе од Пећи и Ђаковице до Елбасана. Вратио је се долином Мораве, треко Врања и Наша. Како је сам он писао, све је ово путовање описао у осам књ. Путописа... од кога је дела [1], н последња, књига штампана 1877 г. С том је, тек, књигом завршен опис Косова и Метохије са Призренском Области. После овога пута штампао је, г. 1875, и 11 књ. својих Песама...

Сам нисам веровао, да је Милојевић обишао све наше јужне области, а камо ли да је доспео до Елбасана. Међутим, кад сам, с пролећа 1918 г., у једној, војно-дипломатској, мисији путовао по новим нашим и суседним, албанским крајевима, ударио сам и на село Боговац у оридском Дримколу. Ту сам посетио Шуменковиће, који су још у Боровцу; примили су меу шареној, старовремски маланој, соби, и мајка Николе Шуменковића, сада кафеџије у Београду (кафана „Мостар“) Анђелшна, казивала ми је, да је у тој истој соби шест недеља становао покојни господин Милојевић, кад се с девером јој, Костом, вратио из Елбасана.

Имам и других података, да је Милојевић с Костом Шуменковићем допро до Елбасана. .

MunojeBHh je nyToBaO HHKOrHHTO ; прерушен је био у дебарског зидара. С дебранцима је и путовао. Пратиоци су му били, највише, Коста Шуменковић и Џафер Арнаутин, повереник Шуменковићев. О путовању јужно од Призрена нема писаних података. И по податцима се зна, да се задржао највише у Оридској и Дебарској Области. У Ш књ. својих Песама и вели, да га је Српско Учено Друштво, још 1870 г., нудило, да иде у Дебарски крај.

Г. Дим. Марчић, професор гимназије у Нишу, и ако греши у години путовања Милојевићева, писао ми је о Милојевићу и ово: „Кад је у Врању (1872) био учитељ Вићенгије Јовановић (односно Димитријевић), био сам у П или Ш разр. врањске осн. школе. Једнога дана, за време школских часова дошли су у школу и остали у њој, за све време предавања и испитивања, два (или три) човека у оделу дебранском. Који су то људи били, ми ђаци нисмо знали, само нам је необично било што су у школи били и иптересовали се за наша одговарања. Кад сам увече тога дана разговарао са својим оцем, рече ми, да су, данас, били у нашој кући они дебранци, којису ну школи били и да је један од њих био човек (учен) из Србије. Ови дебранци, истога дана су посетили Стојка Лажичковића и Ђелу Џепковића у нашој улици. Да ли су и кога још посетили, незнам ни данас... Када се је мој огаџ уверно, ваљада, да умем чувати тајну, једнога дана ће ми рећи, да је Милош С. Милојевић био један од двојице, који су раније били у школи и код наше куће“. Кад је реч о бављењу Милојевића у Врању, да напоменем да је Милојевић посетио у Врању још неколико кућа. Из предострожности, стан му је био спремљен у пекарници Грка Тоље преко пута од цркве и црквенога хана. Међутим, како је ту био главни центар хришћанскога дела Врсња, Милојевићеви пријатељи су се бојали, да га не открију ексархиски учитељи и агенти, нарочито да о њему не сазна главни ексархиски учитељ Никола Шишеџијев и преместили су га код Харитона Микића. Међутим, слутња Милојевићевих пријатеља се остварила; истога дана питали су у хућумату Харитона Микића