Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

388 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

наше народне послове у Турској, у то доба је, најпре, био компромитован као велеиздајник и онемогућен и да опстане у Турској, а камо ли да шта ради и уради. По томе је и ово дело нашега народа у оним странама било ограничено једино на виђене трговце. А таквих наших људи, сем богатијих трговаца, и по кога виђена, и добро ситуирана, свештеника... нисмо ни имали. Задатци Пијемонта, и стални покрети нашега народа у оним странама, и дотле су, све такве људе, онемогућавали у Турској. Влада српска, ако је се, дотле, и могла ослободити предрасуда о српско-бугарској заједници и искреном. бугарском братству, и била свесна, и могла, учинити, ставити се на чело српскога народа у Турској, по осведочењу, у току целога живота и рада Србије у Х!Х в., према Турској, и по познатим узроцима, који су лежали у природи постанка Србије, не само што не би никаква успеха имала, већ би, све веће подозрење турске управе изазвала, према свему ономе, што би она заступала. С тога се сва владина интервенција против притиска Бугарсхог Ексархата у епархијама, које је наш народ насељавао, сводила на њене протесте код самог Ексархата и Патријаршије.

И ако је, овим, вршио деликатну мисију у Српству, Пијемонт је, баш овим начином, и у ово доба, причињавао тешкоћа самој нашој народној ствари у Турској.) Владе његове, у

народу преда. А сад зар да се чека и док се Цинцарима место нађе и док се у свему њихова воља наврши и док... Али док најпосле не препукне стрпљење народно, те букне огањ, који ће патријаршију од овога народа сасвим раздвојити, тада ће се нова трагикомедија одпочети. Сви знаду да је у решење уметнуто, да неће бити нашег народа брига о томе, кад ће се и гди Цинцарима црква зидати.

„Чекање је веома напрегнуто постало, свет се узбунио и једини Бог зна шта ће се до који дан излећи; тек се само молим Богу, да нас од зла чува, да са Вашим молитвама мирно у идући понедељник одпочнемо у име Божије вој учитељски рад.

„Препоручујући се Вашим Архипастирским молитвама, кео и г. Сима,

г-р Ђурђе, сви наши г.г. учитељи и ученици, па и сав наш народ, част ми је назвати се Вашег Високопреосвештенства, 25 /1Х-1874 г. најпонизвији у Призрену. управитељ овд. прав.-срб. Богословије

Илија Н. Ставрић“.

5) У познатом упуту српске владе од 11 марта 1869 г. отправнику послова српског заступништва у Цариграду, стојало је између осталога, и ово: „... Да се одвајањем бугарске цркве од грчке не би повредило вајкадашње