Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 411

Као свуда у оним странама, ексархиска пропаганда живо је настојавала, да Животу онемогући у Кратову, али није могла успети. МИ Живота је оставио Кратово, тек пошто је избио Други српско-турски рат крајем 1877 године.

Одласком Животиним, престала је и модерна српска школа у Кратову.) e

Кочанска Област — Црквене прилике и у Кочану су биле као у Кратову; и тамо су ексархиски људи употребили исти метод и иста средства. Што се нове српске наставе тиче, видели смо, да је она, у кочанској школи, завладала пре но што су се у Београду и сетили својих сународника у јужним областима, после 1868 г. Видели смо просветну радњу учитеља Парлапана, и како је, одавно, струјала, онамо нова српска књига. Године 1870, чисту српску нову школу завео је Зарија Радичевић; школа је напредовала и по броју ученика и по прибирању кочанскога света око школе. Али Радичевић је, г. 1872, морао, одатле, отићи за учитеља у Куманово, и на његово место је дошао Милош Лекић са женом, учитељицом Милком. Али, он није могао, како треба, ни почети рад у школи.“)

Ексархиске интриге, против српске школе, које су владале у целој Ћустендилској Епархији, највише су уродиле плодом у Кочану. Бугарима је послужило и само име учитеља Милош — и његова импозантна појава, мушкост. Лако је

у Ст. Симић, Историја Кратовске Области (Г. Н. Ч. ХХХШ, 206—207).

„Шта значи то, господо, кад Захарија Ђуров из Цариграда пише архимандриту Антиму у Кратово да учитеља кратовскога, који је био Србин и српски, у српској опшиини, децу српску учио — ма којим начином протера из Кратова, а да ће им он послати из Цариграда и бољег и ученијег учитеља — ваљда зато што је Бугарин — који ће им праву науку донети. Кад је Антим, као свестан Србин, поруку његову одбио, онда шта мислите, долази Иларион шизматички владика ћустендилски и властима, као и војеним турским сургунисањем и т.д. прети грађанима кратовским, ако само они не протерају из своје средине учитеља српског“ (Исток, г. 1875, бр. 35).

2) Каква је, све, средства ћустендилски владика Иларион употребљаваопротив Србије и српскога народа, види се и из овога дописа из Кочана: „Шта значи то, господо, кад исти Иларион (ћустендилски владика), тај „свети старац“, истргне своју свету батину и пред народом излема игумана новог манастира Пантелеја, чујте, браћо, заштог Само зато што је пред народом тамошњим хвалио ондашње Србе и српска места, која је у путу видео, када је ишао те милостињу за исти манастир просио“ (Исток, г. 1875, бр. 34).