Prosvetni glasnik

623

ондашњег образовања. И по томс су и сви предмети, којима би се потпомагао самостадап развитак ученнкоиих снага, или којима би се очигледност у настави олакшавала, и учепик на развијање свога мишљења упућивао — сви таки предмети били су тадашњој школи непотребни, и она их доиста није ни познавада, нити је се старада, да их позна. С тога је и са свпм природно, што ни ручног рада у таким школама нема никако, иди ако се где год и појављује — као што смо видели у грађанским школама — он је само занаг, који се предаје само за то, шго се може корисно уиотребити у животу. Другог значаја ручни рад не добпја. нити се он предаје с каком другом цељп, сем ирактичке нримене у животу. У школама средњевековним пема очигледносги , нема саморадње ни у мишљер.у ни у раду, нема уиоредног развитка свпју човекових снага, нема ни телесног образовања , и за то нема ни оних предмета у таким школама, који би ово код ученика развијали илп томе развитку иомагали — нема ни ручног рада. Иротиву тако изоиаченог и неприродног образовања у средњем веку, устајали су обавештенијн и смелији духовп опога времена, и трудили су се, да се у школу унесу и они предмети, који ће код омладине развијати поред побожности још и остале снаге и способиости, и захтевали су, да се неразумљиво учење на памет замени природнијом методом, којом ће се дати и ученицима иоља за самостално мишљење и развијање. Даље, они су захтевали, да школа при образовању омладине узме више у обзир доцније иотребе у животу, и да код ученика више развија оне снособности и снаге, које ће му ^за практички живот требати, и које ће бити од користи и њему и друштву, у коме он живи Они су одсудно ударнли противу тадашњег сколастичког васпитања које је нанред изнето а које је више образовало и спремадо ученика за небо, него за земаљски живот, и које је телесни развитак код ученика иотпуно занемаривало, и гледало с неким презрењем на земаљски живот човеков, а гушило дух учеников кљукањем некориспих и неразумљивих знања, која ни у ком погледу нису могла нанравити ученика савршенијим и кориспијим за друштво. С нојавом таких назора о образо-

вању еародног подмлатка, отвара се жестока борба између тадашњег иравца у школовању и ових нових пдеја. Сколастичкп правац у науци, па и у најнижој школи, апатемише ове нове захтеве, и заклањајући се за аукторитет цркве, одбија од школског прагасваку новину, која би циљала на то, да развије самостадног човека. Али поред све те борбе, опет нове идеје прокрчују себи пут. и мало по мало и цела наука ослобођава се од магловитости сколастичке, и удара реалнијим путем ; она силази из облака и баца поглед на природне творевине и појаве око себе, и на тај начин тражи да се ослободи од свију заблуда и немоћи, која је долазпда однепознавања околине, у којој човек живи. Упоредо с тим новпм правцем и нреображајем у науци, иде и преображај у образовању како у најнижој тако и највишој школи, а с тиме и сама метода у школи иостаје природнија и успешнија за учење. И у колико васпитање удара овим реалнијим правцем, у колико метода постаје природнија, у толико исто и ручни рад добија све већу важност међу осталим иаставним иредметима у основној школи. Сви педагози, који су радили на томе новом правцу у школовању и који су тежиди да шкоду изведу на реалнији пут, да је помире, тако рећи, са животом и да у пастави уведу методу, која ће одговарати природном развитку човековом — сви они узимаЈу и ручни рад као један елеменат тога новога правца, којим ће се народном васпитању дати и ноаога живота, а школа извући из оних окова шоластичке неприродности и једностраности. На тај су начин ручни радови на ново истакнути па површину, и о њима се почело говорити не само као о једној мехапичкој ирииреми за занат, него као о једном иредмету, који има много дубљег и већег значаја за целокуину наставу и васпитање. А то је била само једна природна носледица онаког васпитања и наставе, каку су захтевали сви оп и педагози, који су тражили и истицали ириродну методу у настави и хармонијскн развитак свију човекових снага. Јер, чим је признато, да васпитању не можс бити други задатак, него да потпомаже развитак свију сиособности и снага, које је сама природа у човека усадила, и то путем и начином, који ће одговаратп постеиеном природном