Prosvetni glasnik

ЗЛПИОНИК ГДАПНОГ

ПРОСВВТНОГ САВЕТА

871

нротиву тога, што се тврдп, да је школин задатак да образује цедокунног човека, онда не можемо ни за један тренутак бити озбиљнн противници онима који баш од читанрка траже да су тако удешене, да утичу на образовање цедокупног човека, а нарочито на образовање његове унутрашњости. И доиста зар је нрече: кљукати мдађану душу детињу „опште — корисним" знањима из пољопривреде и астраномије, из Физике н хемије, н т д., по постарати се, да се мека детиња душа, за коју све пријања, пзрана не окужи заразом егоизма и материјадизма, заразом која зна само како се паре теку и како се трбуху свом угађа? Где је онда пзглед, да ће нам шкоде дати иараштаја који ће бити сиособни да виде даље од себе, и не само то да внде, него да су и вољнп, да свакад потчине своје сићушне интересе захтевима отаџбине, интересима оппјтим ? Израна ваља отпочетп прекаљиватн душу детнњу, те да временом буде у стању свакад се жртвоватп за опште добро н за оно, што човека чини човеком. Све придике шкодскога жнвота треба својски да се удруже, те да се се достигне, кодико се више и боље може. Није за то позвана само ноука из Науке хришћанске и историје опште и народне, него је на то упућена и свака друга грапа наставе у шкоди, па и читанка, на првом месту посде поменутнх наука. С тог гдедишта посматрана задаћа шкодског образовања ирописује као непобитно иравидо, да се и оно што ће се деци давати за читање, мора изабрати и удесити тако, да се у мдађаној души детињој за времена развију кдице за све што је честито и идеменито, за све што иде на оаште добро и добро бднжњега, а да не да да се зарана заДеже кдпца себичности која угушујесвакнпдеменитијп покрет душе и срца човекова. Зарана ваља навикавати децу да осете чиста и узвишена душевна задоваљства, кад се н. пр. сама одреку нечега што имају, те тиме помогну ономе ко је у невољи; кад могу, па ма бидо и с ножртвовањем свога живота, избавити другога из очевидне опасности; пди, и сдабачким сидама својим, учинити нешто. што ће посдужити општем добру народа и отаџбине. 1 )

') Како у чптанкама н другим кн.игама пираним за децу, које су ми долазиле до руку, има

Читанка треба пуна да је прича, басана, сказака, и истриских чданака, у којима се истиче ова п она морадпа врдина, као што дирљивих примера за то, нека ми ое допусти, да из једпе талијанске књижице наведем једпу причу, из које ће се видети, како се у другом свету брину за буђење родољубља ушкодске омдадипе. Прича је удешена као месечни ннсмепи задатак бага за учеинке III р. н гласи: „Мала извидница ломбардиска" »Године 1859. за време рата за ослобођен.е Лом" бардије (од Аустрије), на неколнко дана после бнтке код Солоерина и Сан - Маргина , коју одржаше Фрапцузи п Талнјани над Аустријапцпма, крену се један одред талијанских коњаннка у нзвидницу нротив непријатеља. Беше то у јуну месецу, једног лепог даиа, у рапу зору. Коњаници иђаху једном усамљепом стазом, полагано п опрезно. Напред нђаху јодан ОФицир и једаи нареднпк. Сви погдедаху далеко испред себе оштрнм оком, пзмеђу себе пе говораху цн речи и као да сваког часа ишчекнваху да се откуд забеле коњаници ненрпјатељски. Тако стигоше до једног сељачког кућерка, око којег бејаше засађено аеколико повисоких јасеиова. Испред куће стојаше један дечко, сам самцит, тако од својих 12 година. Дељаше пожем један прут н правл.аше нггап себи. На једном прозору у кући беше истуреиа народиа тробојка. Унутра пе беше никога. СеД)аци, истакнувши заставу, бејаху нобегди од страха исирел Аустрнјанаца. Чим угледа коп.анике, онај дечко отури штап од себе и маши се за кану. Беше то леп дечко, смела изгледа, великих плавих очију, косе дугачке и плаве, у нростој кошуљи и раздрљеиих груди. — Шта ту радиш? — упита га ОФнцир уставившн коња. — Зашто ппси побегао с родптељима ? — Немам родитеља — одговори дечко — Сироче сам. Радим но мало код свакога. Осгао сам овде да видим бој. — Јеси ли видео да су куд прошли Аустријанци? — Нисам нн једног видео, има три даиа. Офицнр застаде, мало замишљен. на онда сјаха с коња , уђе у кућу н попе се на кров.... Кућа беше ониска; с крова се не могашс далеко да види, већ само једап мален део села. — Треба се попети на које дрво — реће ОФицир и спђе. Баш испред кућних врага беше једр-н врло впсок и танак јасеп. ОФпцпр заста мало замишљен. гдедајћи час у дрво, час у војнике, на се тек од један пут окрете дечку : — Је ли, море, да ли можеш да видиш далеко ? — Је л' ја? —одговорн дечко — видим враица на пет стотина корака. — Да ли бп мп учинио л>убав да се поинеш на врх овог дрвета ? — На врх овог дрвета ? Је л' ја? за по мииута бицу горе.