Prosvetni glasnik

87 2 ЗАПИСИПК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

су: вољење истине и гнушање од лажи, поштовање, онога што је туђе и готоност помоћи у невољи оним чим се расиолаже; услуж-

— А да лм ћеш умети да ми кажеш, што будеш вндео одозго, да ли има с оие стране аустрбских војника, облака од прашине, коњашша, пушака како се сијају. — Дабоме да ћу умети казати. — Па шта иштеш да ми учиниш овууслугу? — Шта иштем? — реће дсмко смошећи се.... Не иштем иишта Ала би то лепо било. Па онда.... кад би то било за Немце, не би ни по коју цену ; Али за наше! Ја сам из Ломбардије. — Лепо! Хајд' пењи се, дакле. — Чекни само, док изујем обућу. Изу обућу, притеже бољо узице на чарапама, баци капу у траву и ухвати се рукама за јасен. — Ама нази ! — рече му ОФицир н н <'Хотице у мало га не задрн;а руком, да се не пење: јер га подиђе иеки изненадии страх. Дечко се окрете и погледа га својпм 'лепим плавнм очима, и чисто га њима ниташе, шта хоће још. — Ништа — рече ОФицир — пењи се. Дечко се усиужа уз дрво као мачка сушга. — Пазпте преда се — грмиу официр војиицима. За иеколико тренугака беше дечко на врх дрвета, обухватинши се обема рукама за грану, иоге му се пе внђаху из лишћа, груди раздрљене, а супце му обасјало косу која му се преливаше као да је од злата. Официр га једва виђаше одоздо, толишни изгледаше дечко на врх јасена. — Погледај у десмо и прилично нодалеко проговори ОФицир доста гласио. Дечко, да би боље видео, отпусти се једном руком од дрвета и намести је иоврх чела. ■— Видиш ли шта? — запита га официр. Дечко се саже мало ирема њему и начинивши од руке своје као до.зивало, одговорм му : — Два човека на коњу, на оном друму. — Колико нма одавде до њнх? — Има мало вмше од хмљаду корака. — Иду лм ? — Стоје. Шта још видмш — занмта га ОФпцир , иосло малог ћутања. Погледај у десно. Дечко иогледа на десну страну. Па онда рече : — Близу гробља, мзмеђу ома трм дрвета нешто со счја. Биће да су бајонети, но нема их вмше од 2 — 3. — Има ли људи? — Људе не виднм. Биће да су се сакрили У ж.иту. У том трепутку звизиу једно тане кроз гране и зари се у земљу негде иза куће.

ност и пуедусретљивост; истраЈност у ноштењу, норед свих беда н невоља и нреданост Богу, као идеалу најуавишенпје нравде ис— Силази, дете — иовнкму офицнр. — Сназили су те. Пе треба мп ништа више, Хајд' силазп доле. — Није ме страх — одговори дечко. — Сидази.... поново дрекну ОФицир. - Има ли п1то тамо с леве стране ? — С леве стране'! — Да, с леве стране. Дечко окЈ>ете главу на ту страну. Баш у том тренутку зазвижда друго тане, много јаче и ниже од првога. Дечко се сав стресе , па за тим проговорп : — До врага! Ови баш мене гађају. Тане бешо баш близу њега пројурпло. —Доле! — цикну оФнцир срдито и заиоведничкм. — Одмах ћу сићи — одговорп дечко. — Ама дрво мене брапи , не бојге со ништа. — С дева хоћеге да знате шта има, је ли? Јест. с лева — поновн му ОФицир — ама силази већ ' — С лева — кликну дечко , окренувши се грудима на ту страну — тамо код оне црквице чипн ми се да видим.... Треће тане зазвижда бесно поврх грана и рекао бих, у тај исти мах и дете пође доле, држећн се испрва и за груди и за грапе , а после јурну стрмоглавце на земљу с раширеним рукама. — Ироклети да су ! — дрекну официр и пригрча дечку. Дете љоону леђима о земљу п оста тако опружено с раширсним рукама. Читав млаз вреле крви шибаше му с леве стране из раздрљених груди. Наредник и два војника сјахаше с коња. ОФицир се саже и рашири мало више кошуљу детињу. Танв му беше ушло у лево плућно крило. — Мртав је ! рече ОФицир. — Није, још јс жив — прихватн нареднмк. — Ох јадно деге ! Ох, да честита дечка ! Не бој ми се, роде мој ! не бој ми се! — стаде га бадрити ОФпцир. Али дакле он још изговараше речи: (( не бој мп се" и докле му иридржаваше мараму на ранп на груднма , дотле оно мреврну само очнма и клоиу главом : боше мртво. Официр преблсде и гледаше га укочено неко. време — на му онда сиусти иолако главу на траву — подиже се и стаде га гдедати — па п наредник и оба она војника гледаху га непомично, — а они други сгајаху, окренути лпцем непријатељу. — Јадпиче мој ! — поновм офицмр тужно. Ох ! да ваљана, јадпа дегета. После 101 а оде до куће, скиде с прозора гробојку п иросгр је као нокров преко мртва тела ■детмњег, само му лице остави непокривено. Наредник ирикуип и метну норед детета ципеде му, капу, штап п нож.