Prosvetni glasnik

НАУКА И

НАСТАВА

колика се и каква пажња буде поклањала особинама народним при изучавању историје српске и бугарске, јер особине, које чине народно обележје, нису плод моменганих догађаја. него су ресултат целокупног развитка народног у току његовог историјског живота. ЕтнограФски карактер појединих народа није, као што је у новмје доба масом примера доказано, нешто што је народу урођено ; он се поступно мења, под утицајем историјских догађаја, који одР е ђУЈУ нравац културном развитку народном. те је често — ако се упореде почетни и завршни ступњи развитка — тешко опазити једноставност. Тек се историјом може објаснити ово поступно али стално стварање етнограФских особина народних. Да ово објаснимо још боље, задржаћемо се на почецима историје Срба и Бугара. Живот српског и бугарског народа пре досељења њихова у земље Балканског полуострва крије тама, кроз коју није могућно, при данашњем стању историјских података, назрети клице њиховог доцнијег развијања. Свакојако ће бити, да је, поред једнородности и једнакости у животу и култури, било неких разлика у њихову језику. Дошавши на земљиште Балканског полуострва. та су два народа, силом географских прилика, морали подлећи утицају византинизма у своме и религиозном и политичком животу. Али је вредно запазити, да геограФски положај, који они заузеше, није подједнако утицао на развитак њихова живота. Какав је он био код Срба, то смо већ имали прилике показати. Док је код нас, утицајем и истока и запада, унет у наш народ, одмах у почетку његовог историјског живота, елеменат подвојености и верске и политичке — код источних Словена је било са свим обратно. Нодлегавши у борби турско-монголском народу Бугарима, источни Словени, који живеше између Балкана и Дунава, признаше њихову власт. Шиховим се утицајем заснова државни живот, у који победиоци унеше елементе организације насупрот племенској иодвојености словенској. Ова је околност била од пресудне важности по даљи развитак тих источних Словена ; ту је клица свој познијој историји њиховој. Снагом слабији, усвојише име победилаца, који их научише организацији ; културно пак развијенији, они лагано раствараше народност

бугарску, којој се одлике све то више губише, док се најпосло пе слише народности словенска и бугарска, те поста кова народност — данашњи Бугари Овај се процес свршио до Х-ог века. Ми смо већ имали ирилике да покажемо, на чему оснивамо своје неслагање с тврђењем г. д-р Т. Маретића, 1 ) да развијенија култура није била међу узроцима, који расточише народност бугарску, преливши је у словенску. На том истом месту ми смо изнели и разлоге, с којих не мислимо, да је тај догађај био без утицаја на етнограФски карактер бугарски. Овоме нашем мишљењу пружају довољно јак доказ, поред многих других. и појаве, којима је обележено прозорје историјског живота бугарског народа. Међу најважније истиче се усвајање хришћанства, које се насилним путем извршило, те према томе и није могло ухватити чврста корена у животу народном. Чврсто организована, бугарска се држава у почетку стала нагло снажити, размичући своје границе на штету грчке државе и српских племена. Бугарски су владари у брзо увидели неопходну потребу, да се изједначе са својим културно развијенијим сус дима, Грцпма. с којима имађаху врло честе одношаје. На првом месту ваљало им је, баш и ради политичког угледа, примити хришћанство. Сазнавши једном ову потребу, они су одмах приступили покрштавању, које је ишло доста тешко. Морала су се употребљавати и принудна средства. јер је народу било тешко растати се са старом вером. Насилно увођено хришћанство није се народу милило, те му није ни могла заменити оно, што му је пружала стара, многобожачка вера. Ово је, као што ћемо видети, било од силног утицаја на иознији ток развитка књижевног, религиозног, па и — политичког. С иримањем хришћанства везана је код истОчних Словена п појава књижевности. Само усвајање хришћанства било је, добро су увиђали и Борис и Симеун, тек први корак на путу културног изједначивања с Грцима, Да би могли бити наследницима грчким на Балканском полуострву, морали су се бугарски владари старати и о стварању и ширењу књижевности, колико ради утврђења вере, толико и ради јачања умне снаге народне. У то баш доба пада пропаст негда ') Коло, бр. 5. и 6. иа 1890. год., у ре®ерату о књизи »81атеп1 и (1ауп1п1 << од ^р Т. Маретића.