Prosvetni glasnik

32

НАУКА И НАСТАВА

ваТи на разне начане, као неизбежна потреба науке, још пре него што се могла одредигп, као последпда нове Фндософије. Доказа за то имамо у Идеама философи^е историје од Хердера (1744.-1831.). Одарен критичким духом и као изврстан књпзкевнпк, Хердер је истраживао у првобптпој поезвји, нарочито у јеврејској, у предањпма и у легепдамЈ, дух народпп. па је онда, спојпвши исторпју и природу, описао нам, необичпом речитошћу, ејајпу драму непрекпдног иапретка, који отпочиње од мпнерала и биљака, па се шири до човека, Овај напредак мења прнроду, алп не мења и пут свој, п он се наставља у исторпјп, с колена на колено, јер га ненрекпдно потнскује један закон, задахнут божанским дахом. Поред свега генија аугоровог и чара, којпм пас стпл његов заноси, Хердеру нпје пошло за руком, дасклопи јасну мнсао, јер у свему томе он је впше песнпк, којн се поводи за својим племенитпм задахпућем, по што је научењак, који сигурном методом пстражује истнну. У том је погледу заостао ича Впка, кога је надмашавао како својом наученошћу, тако и својим књижевним генијем, заноснпм слогом својим. У Внка је јасна, одређена н сигурна зампсао о вези између историјских дела п човековог духа, и па тој вези оснива се његова наука, а то је, међу тим, у Хердера као неко пасторче сјајне и поетске инспирације. Ем. Канг (1728.-1831.) задао је самртрЗп уда,рац философији XVIII века н упутпо је ■ јм људскн са свпм новпм путем. Није се бе« 0 ' разлога рекло, да је ФплосоФСка револуццја^ коју је он покрепуо, пмала у науцп скоу^Ј толпку исту важност, колику је нмала ^''ранпуска револуција у области дела и "догађаЈа. Он је запста покренуо нову ФплосоФпју, дао пмпулса новој нсторпјској науци п иовој књпжевности, у којој је н сан Хердер био саучесник. Није пстина, велп он, да у духу човечјем нема ничега, што не би долазпло нз снољњега света. Кад бп тако бнло, нп само нскуство не би било могућно. Кад угледам где год човека рањена пли мртва, ја одмах пптам: ко га уби ? Чула моја не виде нпшта друго до леш. Али оно моје питање садржи у себи начело : да свако дејство мора да има узрок свој. Ова мпсао не долазп од искуства, јер је п опо само претноставља, већ долази од духа, којн, придружујућн је сиољашњем утпску, чинн, те је нскуство могућно. Треба, дакле, само преокренути речн интања, како га је XVIII век постављао. Ннје спољашњн свет створио, образовао дух човеков, већ спољашњи свет сазпајемо ми само тако, што он узима на се облнк духа нашега. Нова Фплософпја треба да ради онако, као што је радио Конерник. Кад није могао да објасни иланетски

спстем, пуштајућп сунце н звезде да облећу око земље, њему је то објашљење нспало за руком, кад је пустио земљу и звезде да се окрећу око сунца. Тако псто, место шго ћемо у сиољашњом свету тражптн објашњења духу човечјем, треба да отпочнемо нрво проучавати сам дух човечји. Само тако, што ћемо се прилагођаватп законима духа нашег, моћн ћемо доћн до познавања света спољашњега, н само тако, што ћемо проучаватн те законе, моћи ћемо оценптн вредност нашпх знања. Менн треба да схватпм предмете у простору п догађаје у времену, не за то, што мн пдее о простору п времену долазе из искуства, већ за то, што су то закони мога ума. Само проучавајућп свој ум, могу да сазнам вредност, које те пдее нмају, Ја сам као печат, на коме је изрезана глава Цезарева. Нека се говорн колико се хоће, да на црвеном воску нзлази глхва Цезарева, јер се друкчије и не може говорпти. Аги се тпме иеће да каже, да на црвеном воску пзлази доиста само тај облпк. Ове су мисли изложене у Кантовој » Критици чистога („здравога") ума" п тим је мпслпма збрисана она неисаисана табла (1аЂи1а газа), о којој се у XVIII веку ннсало ^ говорило тако мносо^. тт човечЈП дух задобп своја права »2аб лпчпост, и без његове радње ни само пскуство ппје могућно. Али дух остајаше као затворен у себе самога. Не могаше се наћи прелаз из моје упутрашњостп у свет ван мене, те да знадем, колнкаје објективна вредност нашпм пдеама, нашим знањима. Взлагало се опасности, да се изађе пз материјадизма, па да се упадне у скептпцпзам. Видећемо, како је Кант гледао у својој Критици ирактичнога ума да пзбегне ту опасност. Међу тим резултат је од свега бво тај, што нам је свет пзгледао, као да га мн схваћамо не у оном обднку, који је његов у нстпнп, већ у оном облпку, који му наш дух даје, јер само тако можемо га схватитп, разумети. Фихте је отишао даље и огласио цео спољашњп свет за створ пашега ума, и иајпосде дотерао је дотде био, дајепред својпм ученицпма изрекао чувену Фразу: „А сутра, господо, сутра ћемо створити Бога." Хегел је међу тим мисдио, да ће решпти пробдем, ако унпштп сваку нротпвуречност пзмеђу света, који је у менп и света ван мене. Он веди, н једап и други нису ништа друго до маниФестација опога што је апсолутно. Законе томе апсолутном бићу тражио је, проучавајући дух људски. И тако се у суштини нзмени карактер науци, која се зове логлка. Она посгаде основа, темељ новој метаФизицн, а уз то и Феноменологији н историји. Она нам даје законе, ади не законе нашега ра-