Prosvetni glasnik
ЈЕ ЛИ ИСТОРИЈА НАУКА
33
зума, већ разума, који је општи, 0 томе општем разуму подједнако мора да су потчпњени и спољашњисвет и унутрашњи свет духа човечјега. Аисолутно биће, оно животворно пачедо, што светом влада, ппје пешто анстрактпо; оно чипи реалност у мени и око мене, оно је у непрекндном иостајањгЈ, јер му је то живот и живот свету. Само се законима апсолутпога бића могу објаснпти нрирода и исторнја, јер се оно, што је апсолутно у њима, маннФестује и непрестано пх ствара. И тако Философија историје постаде саставни део повој философији , јер се и она осниваше ц пзвођаше из закона апсолутнога бића, које у њој тек нрви пут долази до самозаања, т. ј. до свести о ееби самом. Овим се начаном не само објаснп тесиа веза нзмеђу историјских дела и пзмеђу свести и мисли људске, која им даје суштину и живот, већ постадоше јаснп и план и пдеалпн циљ историје, која нпје ппшгадруго до прогреспвно испољавање онога што је апсолутно. Ово непрекндно иостајање објашњаваше законе псторијскога развитка, и тако се напђе на један рационалан елемеват у опоме што једна личност ради, а тако исто и у ономе што се рада онако безлично, јер је у суштипи обоје свакад оно псто, што и апсолутно биће. Све ово изгледаше као ново и велико откриће проблема, које толико времена беху необјашњпве, нерешене. Излпшно је нодсећати читаоце, како је оваква ФилосоФИЈа имала нзвесно време необпчан утицај на образованосг у опште, а варочито на историјске студије. Овај се њен утицај може да позна п дан данас на многима од оних, који је побијају и који је чак п исмевају. Врло се често дешава, да се они сами, и ако то не внде, упињу нз све снаге, да противном методом дођу до истих закључака. Али да се ми овде огранвчпмо само на философнју историје. Пошто је та наука постала саставни део нове Философске спстеме, вије пикакво чудо, што јој је суђено било, да живи и мре с њоме заједно. И доиста њена метода а рггогг морала се по невољи свести на систематично коиструисање, чо којем се ређају, више или мање вешгачким начином, дела, која су већ иозната, те се послеиодводе под систему, коју имају да осветле и потврде. Али дела псторијска само су незнатним делом својим јасна п позната, као што греба, а већим делом остају пезнана или се иогрешно познају. Уато, што ова метода а рггогг у истини сама ио себи није довољна и достижиа, да нова испигивања иредузпмље и да проналазн дела, за која се пређе није ништа знало, могло се дешавати врло лако, да у исторпји нађемо што годхоћемо. И донста Ф. Шлегел, човек доиста јако научен и даровит, држао се иросввтни глАсник 1892.
противне ФилосоФпје, алн исто тако систематичне по методи и а рггогг, па је у својој философији псторије дошао до са свим противиих згкључака. И пошто се ова наука осппваше на законима онога, што је апсолутно, из којпх је, тако рећи, и изведена, то се она и није могла задовољити само тиме, што ће објашњаватп овако и онгко дела и догађаје, више пли мање познате, већ је приморана била, да доказује, како се све оно, што је она излагала, морало но певољп да дешава онако, како је она излагала, и како никад друкчије и није могло да буде. И тако свакп пут, кад је археологијп, филологпјн илиученом исторпчару пошло за руком, да најсавесније докаже, да су се дела и догађајп у пстини друкчије дешавааи, нова су проналасци не само исправљали дела и догађаје, него су самој системи згдавали ране посред срца жива. С друге стране људи, као што су Волф , Савињи, Г. Хумболт, Нибур, који су бпли такође саучесницп тадашње ФплосоФСко-лптерарне струје, пођоше противним иутем, т. ј. методом а розГеггоп, па основаше нову псторпјску школу, која, много скромнија од пређашње, стаде сваким дапом да достиже све сјајније п сигурније резултате у науци. Језпцп, митологпје, право, старинске установе, првобитна друштва, изучавана с највећом стрпљпвошћу, по научној методи и на темељу строгих истраашвања, прокрчише нов пут науци, ц наука стаде на све стране освајати. Ова школа, и ако није ишла за тпм да створи систематичиу фплософију псторије, била је ипак научна школа, јер је, нроучавајући Факте, истраашвала законе, који владају њима у њиним односнма према човечјем духу, из којега пропзлазе, и аа који и они угичу, мењајући га нецрекидно. Историјски развитак, тако прпзнат и проучаван од иостанка свога, изпосио је на видик несвесни и опет разумни рад првобптних времеиа п показао је, тако да поговора више бити не може, да се митологпје, језици и друштва рађају ц да расту по одређеним законима, а опет за то ннсу лични створ човеков. Услед свега овог неизбежно је морало доћи, да се Хегелијанска метода напусти у историјским пстраживањима ; она ^право би исмејана као систем, који ни до чега нпје могао да дотера. Нова школа измени, мало по мало, све моралне науке, које са све већом срећом усвајаху нову псторпјску методу. Ову је промену донела, у суштпнн, нова мисао о човеку и о духу људском. Више човек нпје био, као некад, неко непроменљиво биће кроза сва времена п на свима местима, с вечито једним те једним подобносгима, у сваком добу, у свакој раси и у различној образованостп, већ се јављао као сгворење, које се не5