Prosvetni glasnik

асимилација код биља

37

више листова — изгубе подобнсст дејстна на доње дишће, које би се испод њпх налазило. Ову је мисао доцпије Бекерел огледом доказао, а и мене је јако заиатересовада, те сам се потрудио да се експериментом уверим, али на другп начпн (Саксовпм начииом извалажења скроба), што мп је и пошло за руком. У ботаничкој башти у Впрдбургу надазило се мпого лоза, које су блиско једна уз другу стајале п пеле се уз кућпи зид. Разграпале су се бнле тако јако, да су се гране испреплетале, а листови преко листова наслагали. Светдост при продирању кроз горње листове губила је дејство на доње листове, и ја сам услед те претпоставке брао сваки дап листове, који су се до дувара налазилп а многпм другим одозго покритн биди, те гдедао коднко су скроба образовали. Ја сам их испитивао под свпм могућним околностпма на различитој температури, различној светлости (облачном и ведром дану), па опет никад нисам скроба нашао. Ови дпстови, чим су из пупољка избили, претрпели су уштрб у организацији, због слабе светлости, ксју су им листови над њима одузимали, те су остали тањи од онпх, што су одрасли на светлости. Штад је нрви увидео и описао подробно анатомску разлику између листпћа од исте врсте из јапади и нрисоја. Ја сам мерио сунцем обасјане многе листове и нашао сам средњу дебљину хлороФпдног ткања (мегоФида) 179'5 микромилнметара, док су листовн нз хлада имали 79'5 микромилиметара — беху дакле двојно тањи. Осим тога осветљени листови ималн су често пута у пола мању лисну површнпу од оних листова из хдада. Ова разлика биће да је општа последица етиодирања, јер се зна, да струкови у тами врло ижђикају, ади остану тањи, па ће битп да се то правило односи и на дишће. Из наведеног се да закључити, да код винове лозе а н других биљака треба граичице држати У шт о већсм размаку, да не би дист на дпст дошао, јер неосветљени листови не справљају храну (скроб), него паразитски живе. Различите биљке задовољавају се н раздичном светдошћу. Шумске биљке израсту у дебелом хладу, где се налазн врло мало јако ломљивих зракова, шта више, оне бп удпректној светлости угинуле, а међу тим жпта расту баш у директној светдости најбоље, где добивају све зраке у најјачем интензитету. Ми ћеко овде промотрити још и неке друге биљне подобности прн асииилацији. Опште је правило, да сваки орган тежи да постнгне тако савршенство, које са спољним окодностима стојн у најбољој хармоиији. Дошто све дишће, ради исхране,

истоветне прпднке тражи, то је дако разулетн за што им је правац према сунцу као пзвору светлости увек исти. Круиа нашег дрвећа само је по перпФерији густо лишћем снабдевена, дочом јој је унутрашњост много празнија. Ово је због тога, што сунце својпм обилажењем по небеском своду редом све дистове обасјава. Сва могућна разграњавања дрвета па гране и гранчице имају јединн основ у потребн, да сваки лист што је могућно више засебице стоји, радн примања слободиих зракова, Јер чим би више лнстова један преко другог дошло, доњи нокривенн живелп би на рачун зготовљене хране горњим листовима, дакле паразитскп, а то природа увек избегава. Само су људи кадри, а обично и чиие, да својпм културнпм биљкама насилно дају неприродап ноложај, на пр. да викову лозу на тачке тако прпвежу, да се читав слој листова један преко другог надази. Када се размислп да у многим пределпма не само што је земљиште неугодно, него и сама клима оштра, па кад се још п радња украти великом броју лишћа, то је онда појмљиво зашто грожђе садржи мало шећера. Изледа да је најрацијоналпије за винову лозу, вад се диреци усаде, на се између њих жице разапиу, те се за њих раздвојено гранчпце нривежу, да сваки дист што више прими. Као згодно прилагођавање органа за што бољу исхрану биља сматра се и корелација. Геогроппзам тера корен да се разграна па све стране, да би што внше солп уснсао, а хелиотропчзам опет приморава дистове, да такву позицију заузму, да буду што боље освегљени. У другим случајевима бнљке, које нису довољно чврсте, да се могу усправно држати ц дишће према сунцу разастрти, организоване су тако, да то опет постигну: такојенапр. хладолеж витак и не би се могао усправно држати, али он се око другог рашћа повија, те опет своје лишће у повољну светлост доведе, међу тнм друге биљке с пшким стаблом имају рашике, те се њима прикаче и у висипу попну, а бршљан се закачује жилама за туђе стабло нли зид. Код многих Фанерогамских биљака нема лишћа, ади оне у накнаду имају хлороФид на цедој новршини стабла, којим могу да асимилују. Код угледног броја монокотнледонских и дикотиледонских биљака дишће се заиста у пуПољцима зачне, али чим се пунољак развије, они престану да расту, и остану на том ступњу закржљавелости као љуске. Пошто ове биљке не паразитирају, то се морао хлороФил образовати на стаблу испод покожице, јер, као што знамо, само је хдорофил у стању да анорганску храну преради. Безлисне бпљке спа-