Prosvetni glasnik

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ

541

му пII поиода да иребацује себи да издаје своју отаџбнну." Јелена дакле, краљева супруга, оео је збору саветовала, а кад по свршетку беседе њен муж даде реч и осталим великашима п заповедн да прпмети ко шта има; Л.ивер, од свију великаша најсилнији, којп се беше први са пмиератором састао и коме је био веома пријател>ски наклоњен, уве реч : »Да је, рече. твоја љуба, краљица, нешто неупутно казала, илн што би слабо донриносило слави српског господарства, имало би се зар и додатп што би се нашло да је пропуштено; али она такву разложност са одважношћу разви, да не би ни најпаметнији и најразумнија између нас могао икада саветовати боље и корисније. Зато се и ја придружујем мњењу краљпчнну, и саветујем ти да се даље не ломимо, већ, сматрајући императорову походу као прилику да се прославимо, свесрдно му помозимо." Ово Л.ивер рече укратко, а нико од осталих ништа не примети, већ сви као добро одобрише. Сам краљ, потврђујући одлуку, дубоко захвали краљицц, што је, достојно њега и достојапства његова, беседила, и уверила збор да прпми оно, што ће земљп донети велику славу и корист. Али док се овако код краља саветовало и решавало о императору, пратиоци његови, поплашени да их Срби због његовог упорства не злоставе, дођоше му и заиолпше га да има у впду околпостп у којима се налазп, и да се не противи више но што треба, него да попусти варварима, да пе би планули гњевом па немилосрдно их злоставпли. А император, погледавши их оштро и попреко, заповеди им да се уклоне и да му не саветују оно што му може п живот и спомен после смрти срамотити. „Ја, рече, нећу издати грчку империју нити ћу је људпма варварима вољно предати, па ма бао још већпм п љућим непрпликама притешњен. Ја ћу се онако за царевину заузимати п њена ћу права бранити, преговарајући са Србима, Бугарима, или са ма каквим суседним туђпнцима, као кад би цела царевина у пупоЈ и неограниченој мојој власти била." Онп одмах, попуштајући строгом одговору, одступише. Гл. 45. Краљ, вратпвшп се са збора, рече, осмејкујући се : „Твоја победа, царе, и све нас увери да претпоставимо твоје пријатељство грдном благу ц великим варошима. Све нас веза и одведе у ланпе твога пријатељства, јер сви, као лозинком, приетасмо да за тебе не пожалимо ни новца ни труда. 1воје је дакле да по нахођењу заповедаш, а наше просветни гдаснив 1892.

да заповести вршпмо са сваком готовошћу и драге воље." Само је краљ захтевао, као што је са краљнцом и властелом решио, да се император закуне, да ће пм за свога живота остати савезник ц пријатељ, и да нм ни једну од онпх вароши, које су онда држали а које су он и његов отац у међусобнои рату грчких царева а и после за живота Апдроника млађег освојили, кад се на престо врати, неће захтевати што су припадале некад грчким царевима. Император онда изјави најдубљу захвалност не само краљу, него и краљици и властели, што су се склонили да му племенито и без накнаде помогну, и што су тако једногласно решили. А што се заклетве тицало, коју су Срби захтевалп да их неће узнемиривати, кад дође на владу, због вароши које су онда држали, изразио се отворено, да кад би их Грци дотле могли очувати, не би их ни он уступао, као што не устуна ни оне Друге, већ би пре волео умрети него ли поднети нешто подло и ропско. „А ако сте, рече, једне вароши пре впше, а друге пре мање година одузели од претходних царева грчких, ја противу тога немам ништа, нити на њпх полажем каква права, о чем пристајем да положим закдетву. Алп да и ви с паше стране мир и савез одржавате. Што се мене тпче, ја ћу на сваки начин остати веран заклетвц коју ћу положити, и нећу вас узнемцривати због вароши и предела што су некад грчки била; а ако ви први заратиге, у пркос иравди п заклетви, онда не само да ме заклетва пеће везивати да не повратим градове за које се заклињем, него, ако узмогнем, освојићу и чисто српске, као што бисте и ви све грчке, само кад бпсте толико силе имали." Краљ и остали Срби, који ту присуствоваху, видећи како император и у невољц говори сву истину и онако како мисли, чуђаху се и дивљаху његовој искрености и слободи, и савез би уговорен под овим погодбама: „Да се обе страпе закуну, како ће цар Кантакузин и краљ (Душан) остати пријатељи и савезници до смрти, п да држави једнога други неће никада и ничим пакостити. „Цар Каптакузпн да не диже рат, нити иначе да захтева оне грчке градове, којима је краљ већ био господар, ма их од оца затекао или их сам освојио још за живота цара Андроника. „Краљ не сме отимати никаквим начином опе градове, који су тада били под Грцима, већ да цару као савезнику помогне придобити их. „Они градови, који се у царевом присуству оружјем освоје или сами предаду, да буду њргови, а Срби да ихнппоштоне штете; па и у одсуству 70