Prosvetni glasnik

542

НЛСТАВА

његову, ако краљ или неки краљев војвода освоји иеку грчку варош оруауем или својевољном иредајом, или иодмићењем становника, да је такођер царева, и да му је краљ на захтев без поговора преда. „Уз то још краљ да буде противник царици Ани и њеном сину Јовану ; да се никада с њима не мири, него да вм је вазда непријатељ, а цару Кантакузину да помаже што је могуће јачим срествима. Тако и кад се поврати на престо, краљ да му по могућству опет помаже, ако би се који дигао на њега, н да сматра за свога непријатеља свакога који би на њега завојштио.« Само се око одметника Реље заметну мало живљн разговор, јер га је краљ за себе захтевао, што је Реља био Србин, а император, што је још Андронику мдађем био пребегао и што је још био грчки поданик и особити ње^ приврженик; али, кад поврх овога император показа п заклетве ко,)Јка се Реља био обвезао да нмператору служи, учини се и краљу да цар има право, и пристаде да потпише заклетве. Али како је требало да се у присуству српскога архиепископа изврши заклетва, то га краљ позва те и он одмах дође. Прн доласку архиепископа у двор, краљ изиђе пред њега до сред дворишта, прихвати му коња и приведе до пода (бинек-таша) за сјахивање, па га поздрави, а архиепископ га благосдови. Императору пак не даде даље од двора, него, по обнчају грчкнх нмператора, дочека архиепископа у двору, поздравп га и буде благосиљан. Али уочи полагања заклетве, Реља јави краљу да ће му се опет покорпти и предати Мелник, ако му се завери да га неће казнити. Реља је, до душе, особито желео да се цар Кантакузин на грчки престо поврати, те да под њим буде, али не да се њега радн и онасностн излаже. Па кад усдед догађаја на Гинекокастру император дође у Србпју, Реља, мислећи да ће цар бити принуђен да краљу много што шта грчкога па и њега преда, а знајућн да му краљ издајство неће лако. онростити и бојећн се да са своје привржености императору и сам не пропадне: науми да како било заузме Мелник п преда краљу, као довољно оправдање свога бунтовништва. Али се Мелник, због његовог природног и вештачког утврђења, могао пре глађу него ли оружјем освојити. Зато Реља прво забрани унос храпе унутра, а после га н отворено стаде тући. Асан и гарпизон око ње^а, видећи да се опсади због оскудице у храни не могу одупирати, а императору због познатих околности није могуће било помоћи им и бојећи се да их и нешто непредвиђено

не изненади, предаду варош Рељи, а овај стуии с краљем у преговоре да му је уступи. Краљу то добро дође, и одмах прими Рељу, опростивши му заклетвом. Императора пак јако ожалости овај случај, предвиђајући његове посдедице. И збиља, чим сутрадан дођоше да се по уговору закуну, краљ изиђе са захтевом да се у уговор уппшу Реља и Мелнпк као његови, јер су му обоје пре закдетве припали. Император се успротиви, говорећи краљу да је неправичан и да гази уговор кога су, чим је постао, дужне обе стране држати се. „Ако ти напосдетку није до крајње неправде, рече Душану, онда можеш примити Рељу као једнокрвна, који је и онако скорашњи ускок код Грка, а не и Мелнпк, којн је од памтивека грчки." Краљ се позва на самога императора да пресуди о овоме спору. „Заклетва, рече, и уговори тек су јуче написани, а гласе да нам не захтеваш ниједан од оних градова који су до данас од Грка узетп, а они, који су и сада Грцима нотчињенп, да су твоји. Ниеам дакле пи мало неиравичан, кад ми је Реља с Мелником више дана пре постанка паше угодбе прешао, као што се то његовпм писмима доказује." Император, не могући ни оваким иревртљивостима да одговори ни да сидом прпсиди, попусти, п на том се сврши чин заклехве. Иосде ногниса заклетве позове краљ своје двадесет и четири прве воЈВОде, и задржав себи четворицу, остадима нареди да се сваки са својом војском Кантакузину прцдружи и свесрдну му помоћ н посдушност укажу. Император се поче спремати за нолазак с њима у Дидимотих. Гл. 48. Ади док се ово у краљевом двору збивало, Анокавковцц били су притесниди Дидимотих тако, да би дан нре дан носде морао поддећи, а имиератор, од кога су једино ишчекивали помоћи, нпје се могао још са Србима кренути, и ако су били у сваком погдеду спремни. Сриске војводе, које беху одређене да предводе војску номоћницу, и кад су већ биди спремни ц за пут готови, изиђу пред краља, свога господара говорећи му: да ди он и 110 себе и по њих пробитачно ради, кад овако нерасудно даЈе у руке императору Кантакузину Језгро и цвет своје силе? Јер ако се он сдучајно номири с царицом Аном па нм стане после тајно пдести замке, онда не само да их може неопрезне и поубијати, него шта ће му посде сметати да се натраг врати те да ( и њихове жене и децу пороби, па и целу српску д^жаву под свој јарам притисне? С тога војводе саветоваху да му не треба дати ни какве помоћи без талаца, него ако му њихова помоћ треба, а он нек остави свога млађег сина као таоца у Србији, и онда ће тек и војска ићи