Prosvetni glasnik

546

њости ткива. Пошто се ово онажа нарочито код пе зелено обојених, иривидно провидиих органа, пре свега код корепа, то се мислило, да се светлосни зраци у ткивпма органа тако преламају, да се па страпи окренутој од светлости светлоет концентрпше, те да је та страна јаче п осветљена. Даља испнтивања показала су, да се оио објашњење ие моаге да одраш, и несиорно су доказала, да и хелиотропске појаве у биљака, као и други жниотии процеси зависе од иротоплазме. Јер и тамо, где у иоследњој инстанцијп, делови мембране или други иродукти ћелнчиног тела показују резултат каквог животног процеса, јесте овај процес у нротоплазми отпочет, и она је при њему играла активну улогу. На тај начии, у свима случајевима упућени смо на органпзацију иротоилазме као на последњи узрок жпвотиих појава. — Начии, како протоилазма, услед своје организације, реагира на извесне утицаје, иазивамо њеном иадражљивошћу, а саме те утицаје надражајпма. Али у ономе, што ми назпнамо: организација и надражљивост протоилазме, пема ппкакве начелне противности ка грађп и раду какве махпне. Јер и грађу једне махине могли бисмо назнати њеном организацнјом; а својство да опа прп дагој колнчини снаге, отварањем једног вентила врши нзвестан рад, којп је условљен њеном грађом, могли бисмо назвати њеном надражљивошћу. Алн | се жива супстанца разлпкује од мртве махиие тпме, што може сама себи да набавн за свој рад потребну снагу, што се сама може да кокрене и у том кретању да одржп, што сама, у извесним границама, поправља недостатке, и пре свега што сама себе саграђује. Организам је, баш противно мртвој махинп, једна жива махина.којој нисупотребни за њено кретање спољашњи импулси, која сама управља својим радом, ц која се дотле креће, докле то допушгају сиољашњи услови. Она престане да ради само услед неповољних спољашњих услова или услед непоправљивих оштета. У подобности протоплазме, да сама ради, лежи тежпште животних појава. Та подобност јесте основно својство протоплазме, у којој се одигравају жпвотни процесп. Ово одговара схватању Едуарда Пфлпгера, које је он образложпо још 1875. године, да је с поступањем извесиих беланчевинских тела би .10 дато п својство, да расту, да се организују, и да је ово својство образовало полазну тачку за све сложене животне изјаве. Свако даље развиће било је омогућено подобношћу, да се нова својства задобију, да се задрже, и да се с ембрионалном супстанцом преносе на потомство. Добивена својства, која су учинала те су се образовалп исвесни облици, створнла су опо, што ми органи-

зацијом називамо; она су у исто време омогућила одвајање различних материја једне од , 7 руге и све веће заплете њнховим узајамним радом; она су од првобитне, просте, али за развиће подобне, супстапце створиле организам. Хоће ли се да иаведе пример о подобности органске супстанце, да задржи угиске, то нека се само помисли на памћење. Јер сваки у памћењу задржани утисав јесте једно ново-задобивено својство, које мора бити скопчано с извесним матерпјалним променама супстрата, ма се услови за његово остварење преставпли, како се хоће. Сазнања, која ми течемо, не наслеђују се; с тога и ово иомепуто упоређење требало је да нам само покаже, да живи супетрат може да се мења, да се ове промене сразмерно лако врше и одржавају. Одговарајући чпњеници, да се у намћењу појединих индивпдуа Фпксирана сазнања не преносе на потомсгво, ставпло се питање: да ли се у опште својства и друге врсте, која је индивидуа задобила, могу да наелеђују. Сада се нагиње много, да се протнвност узме, и да се узроци свима променама жпвих бића траже само у променама њихове ембрионалие супстанце. У корист овог схватања говори понашање бпљака, које је и за то погодно, да се ова противност погледа боље осветли. На сваком дрвету постају често поједнне гране с лпшћем, које одступа од лишћа осталих грана. Ова се појава назива варпјација пупољака, јер ове промене иотичу од појединих нупољака. Гране које се развију пз овпх пупољака, образују нове пупољке, којн обично иоказују исто одстунање. Каламљењем може се ово одступање на друга стабла да пренесе и да очува. ГХонеко дрвеће и шибље у нашим баштама, с дубоко усеченим лишћем и које иначе у облику одступа, произлази од једне једине гране, која је буди где постала варијациЈом пупољака, и коју је какав вештак-баштован употребно и распростр'о. Често поједини пупољци овог тако промењеног дрвећа п шибља врате се натраг у првобитни облнк. Ово треба да се схвати као атавизам или устук ка ранијем стању. Варијација пупољака може да почива само на промени ембрноналне супстанце на вегетацијовим тачкама грана. Јер кад узрок за ово одступање не би потицао од ембрионалне супстанце, то не би могло све лишће, које једно за другим, али независио једно од другог, из ње постаје, да има са свим исти облик. Зато што је овде промена извршена на ембрионалној супстанци, сполни продукти (поленова зрниа и јаја), који су пз ње произишли, преносе ова својства на потомке. Ја сам од једне букве с дубоко усеченим лпшћем добио око 10 процената младица с таквим истим лишћем; од једног багрена, који је место