Prosvetni glasnik

548

заиремина дотичног органовог -двда. Обе супротне половине органа за кретање стоје у равнотежи у запетом стању; кадједна половипа органа изгубн воду, то друга добнва превагу н потнскује лисну дршку на ннже, а листиће напред и на више. Ако се органи за кретање н сами крећу, опда надражај у њима нрима протоплазма. Протоплазма држп ћелпчин сок, којп стојп под притиском у затегнутпм ћелицама мирног органа, а услед надражења паједаред пропушта овај сок. Последпце тога јесу кретање листа. Овн су органи тако саграђени, да се свака врста надражења јави на њпма у облпку кретања. Ми можемо лпст да потресемо плн да повредпмо, мп можемо један листић да опржпмо или да окрњпмо, увек одговара он на надражај на псти начип. Дакле овп надражљиви органп показују једну специФпчну реакцпју, која се може да упореди са спецнфичним енергијама, које је Јохапес Милер открпо за чулне органе у жипотпња. У надраженој мпмози може се надражај распрострети назнатну даљнну; је ли један лпст додпрнут, то се види како се после пеколико секунада други лист па стаблу спушта, п тада исте покрете врше и други листови, којп леже више илп ниже. Израчуна лп се брзпна, којом се овде распростире дејство надражаја, и упоредн ли се брзипом у животињским нервима, то је радна нодобност бпљке врло мала. Јер док у животињским нервима брзнна провођења износи у секунди преко 30 метара, достиже она код најосетљпвпјпх бпљака за исто време једва један п по центпметар. Алп из Хаберландтових иснптивања пзлазп, да се при провођењу надражаја у мимозе врше са свпм другп процеси него у животињскпм нервпма, и да се према томе не могу непосредно упоредитп крајњи резултатп обојих процеса Јер у мпмозе не раде нервп, него дугачке, мехуролике, слузју испуњепе ћелице, у којима се поремећаји хидростатичке равнотеже даље распростиру. Надражаји поремећују равнотежу у притисгсу. Чак и умртвљнвање појединнх делова ткива не спречава простирање надражаја кроз мртва места, а то је доказ, да ово простпрање није жпвотни процес. Ну ово је само један спецпјалнп случај нростирања надражаја. У другпх биљака вршп се, по свој прилкцп, иомоћу танкпх протоплазматпчпих кончића, којн спаЈају ћеличина тела. И код мимоза пренашање надражаја изравњивањем разлика у хидростатичком прптнску долази у обзир само за ослобађање механизма за покретање лишћа. У осталом су ћелице у мимозе упућене на исте везе помоћу протоплазматичних кончића, као н друге биљке. Било да се простирање надражаја помоћу таквих протоплазматичних веза

пзмеђу ћеличиних тела само лагано врши, било да бпљна протоплазма, због непотпуније поделе рада, слабије спроводи, ово пренашање надражаја од ћелице до ћелвце пзиекује за мале даљине често читаве сахате. С тога је и прпмена разлика у хидростатпчним притисцима далеко кориснија за брже провођење у мимоза. — Мехуролике ћелице, слично опима које код мпмоза такве задатке врше, налазе се и у других лептирастих биљака, тако нпр. у мирпшљавог багрена по нашим баштама; ипак служе опе овде само за примање п провођење извесних материја. Тек код мимоза употребљавају се ове мехуролике ћелнце за спровођење падражаја. Ово може да се сматра као прилагођивање новој функцнји, као једно новодобивено својство. Тпме је било омогућено сразмерно брзо простпрање надражаја на суседне областн биљке. Брзи покретн, које пзводи лишће у мимозе прн додпру, плаши животиње. Еод ових осетљпвих биљака у тропама довољан је већ потрес, који учпни каква животиња која поред њих промакне, да нзазове спуштање лишћа. Док се лисна дршка спушта, излазн на впдпк трње, које се налазн на дну лишћа, и оно непосредпо штити бпљку од могућег нападаја. Тако, као што путннци причају, остају мнмоае неповређене п тамо, где су животиње обрстиле све оближње биљке. Докле је запета стрела одапињањем нзгубпла своју напонску снагу, те је морамо поново да запнемо да би је за нов рад оспособилн, дотле се органи за покретање у мпмозе сами по себи враћају у првобптно напонско стање, пошто су га нре тога услед надражења пзгубплп. Ћелпце органа за кретање узпмају поново пстурену воду; услед тога постану дуже, а дотнчни орган већп. Л.нсна дршка поднже се, листпћи удаљују сеједан од другог, и после неколико мпнута успостављеио је исто стање, као што је било пре надражења. Рад, којп је при том нзвршен, нагомилап је поново као напонска снага у поједпним ћеличиппм телпма. Да бп органи за крегање реагирали на надражаје, морају бити испуњени извесни услови. Ова жива махипа радп само у извеснпм границама температуре, а захтева и извесно стање влаге у земљи н околној атмосФери. Испод 15° Цејзнјеких п изнад 40°Ц. настуиа укоченост; у првом случају услед хладноће, у другом услед топлоте. Ова укоченост престаје, ако се температура изнад 15° Ц. уздигне или се пспод 40° Ц. спусти. Температуре испод 0° Ц. и преко 50°Ц. покваре ову жнву махпну, и учнне те пикако више не може да ради. Велика суша у ваздуху и земљи изазнва такође