Prosvetni glasnik

604

РАЗНИ ЗАПИСИ

Ваше Величанство, Ваше Високопреосвештенство, Поштовани гости ! Мото : „Лако ћемо Србе победити. У њиховој земљи заслужне не поштују, кривце не казне, добре не награђују 1 )"Ова тешка осуда морала Србинова, ово одрицање свести нашега народа, ово поништавање осећања, тежња карактера српскога — ова језива прича за свако патриотско срце српско поникла је у добу, када се сваке вечери у свакој српској колеби с гусала разлегаше песма очајне борбе, јуначких покушаја, нечувене издржљивости племенитих дела и племенитога поноса Србинова; она се изрекла онда, када су гусле, — ти живи народни споменици преносиле с појаса на поЈас народну захвалност великим и славним људима онога и прошастога времена. А какву ли би оцену о нама изрекли непријатељи наши, гледајући на данашње покољење, на данашње време, у коме место колиба ничу палате, у место гусала књиге и новине наше; у коме место бесних ордија непријатељских јуре кроз Шумадију железнички влакови, преносећи културу питомога запада?.. Каква ли би прича о нама поникла сада, када ни у палатама ни у колибама не одјекује глас српскога певача, када се не поноси више љубављу народа, него подсмехом мана његових, када се више не одушевљава славним делима предака, него бесомучном отмицом права народних, када се не улаже сва воља и енергија народна за победу непријатеља, него за победу политичких противника, када се не проповеда освета угњетачима Српства, него освета политичким противницима? Да ли та изрека није скројена у времену, у коме се као и данас место вере у Бога, вере у снагу своју, вере у будућност српскога народа, пшрила свуда сумња и немар; у коме и највећи државници, понесени струјом општега расула и немоћи народне, но умејући задахнути народ новим идејама, хтедоше га силом повести путевима, које он не разумеваше; у комс државници у место да уједине струје народних жеља са интересима државних потреба и тако прикупе јаку снагу патрнотском и културном раду, они и своју и државну снагу истрошишс у сузбијању и уништавању народних жеља и идеала ?

1 ) Прлча се даје ово рекао Сулган Мухамед пре 400 годица.

Или је она из доба, које је као и данашње сваки народни идеал упрљало политичким блатом, свакога родољуба назвало издајицом српском, свакога ђенија незналицом светском, сваки карактер ништавилом моралним ? Не, не ! И ако се не чују гусле да славе узорита дела старих дедова наших, и ако изгледа да је западњачка култура порушила све народне идеале, и ако по некад избију на површину мане нашега народа, и ако нас по који пут ожалосте погрешке наших државника, и ако скептицизам запљ/скује више народне слојеве, — опет нам је и овај споменик доказ: да је та прича измишљена од непријатеља наших; да је Србин захвалан; да уме поштовати велике своје људе; да српски народ чека и велика будућност све дотле, докле Оуде рађао синове с великим умом и родољубљем, какво беше у слављеника — покојног Јована Гавриловића. Рођен у Вуковару у Славонији 3. новембра 1796. године; школован у Вуковару, Шопрону, Печују, Карловцима, Сегедину, и Стојномз Београду, Гавриловић се спремао само за ваљана трговца, као што му је и отац био. Али су путеви човечјег живота непознати. а божје намере непојамне. Да би постао оно што је и био, и да би прославио име своје, требало је да домаћа несрећа — пожар — прогута сву имовину његову и оца његова, и да га натера да у српском Ппјемонту потражи поља за рад великоме духу своме. Зато га и видимо у Србији од 1831. године како поступно корача од секретара Великога суда па све до министра Финансија и најпосле намесника кнежевскога достојанства. Његова вредноћа и ревност, његова необична тачност, његово непрестано читање и самообразовање. удружено с великим и необичним духом, попело га је на највише степенице части и достојанства државног. Но није велико достојанство, није узор —чиновнички рад, што нас овде искупише око његова споменика, — дела његова ван дужности његове, то су узори, којима се ми одушевљавамо, то су радови, којима је он себи извојевао место у првим редовима српеких великана. Ну да не бих при набрајању истих превидео што год, што би умањило јаоност величине његове, ја пуштам да се та дела чују из уста наша два нризната књижевника : Новаковића и Милићевића : „Гавриловић је био човек повучен у се, ћутљив и вечито замишљен. Читао је и мислио много, а према читању и познавању писао врло мало. Врло је мало излазио у друштва, и кога би он походио,