Prosvetni glasnik

просветни коичежић

605

ваљало је да то сматра као знак особите пажње и ноштовања од његове стране. Био је човек особите уредности. Ако је имао дужност да отиде или да дође, чинио је то тачно на секупд. Увек се интересовао за иауку. Као човек стар и намесник кнежевског достојанства одредио је часове те је долазио у Библиотеку (библиотекар је био Стојан Новаковић) и ту се извештавао о новинама и разговарао о научним делима. Кад би осетио да га очи слабије служе, узимао би каквог доброг ђака да му чита. »Науку је јако ценио, а научнике високо поштовао и помагао. Нарочиту је пажњу и љубав имао ирема народном језику, књижевности и историји, и људи, који су се о тим предметима бавили, могли су увек рачунати на његово пријатељство и помоћ. Даничићу је помагао у издавању научних списа новцем и другим олакшицама. Свагдашњи поштовалац Вука Караџића, кроз читавих 50 година, Гавриловић је био једини, који је славнога Јадранина дочекивао, и на својим колима возао, докле год би се старац бавио у Београду. „Једном је дао својих 50 дуката те том наградом изазвао расправу о Богумилима, која је доцније штампана. Опис Босне и Херцеговине (Гласник XII.) од некога РаФаила Милошевића, аустријског некадашњег ОФицира, који се око 1866.—-7. године бавио у Београду, нити би угледао света без покојног Јована Гавриловића. РаФаило је писао онај опис немачки и Гавриловић га је непрестано подржавао, док је то писао и док се тај спис на српски преводио, Смерност његова узрок је што о томе нигде ништа записано нема. У ред старања о српском умном покрету у земљама изван Србије иде и то, што се увек бринуо да учини своју дужност према књижевним појавама и иредузећима из Далмације. А непрестано се бринуо и за српске школе у Старој Србији. Потпомагао је учитеље и учитељке, за које је знао да хоће да иду тамо, Нарочито се бринуо да се шаље у Призрен и у те крајеве српских књига, и одвајао је увек од књига својих и нарочито још куповао да их тамо пошље. Његова је међу првима мисао била да се шири српска мисао међу Буњевцима, Србима католичке вере у јужној Угарској. Он је неколике године давао трошак да се штампају календари за Буњевце латиницом, а у смислу српских идеја. „Он је био један од првих, који су почели ј обраћати пажњу на нумизматику и у опште на старине у Србији. Његову су нарочиту пажњу имале студије геограФСке. Има их више у Гласнику. И ј њих није свагда потписивао".

И ко.шко ли незнаних патриотских радова крије скромност његова и немар и незахвалност наша, колика ли дела милосрђа и доброчинства заклања од нас повученост његова, а заборавност иаша? Али се он није задовољио ни с толико добра народу своме, с толико помоћи просвети народњој, с толико бриге око чувања умотворина српских, с толико рада на буђењу свести српскога народа у свима земљама. — Он је пред крај свога живота крунисао све дотадање радове своје поклоном свега имања свога, (које је износило око 23 хиљаде дуката) породицама учитељским, нејачи учитељској. Немајући од срца порода, он је огласио за своје наследнике српске учитеље ; јер је знао да нико више не може урадити у родољубивом правцу његовом ; јер је видео да чување језика, обичаја, поноса и идеала народних век цивилизације изгони из колиба и домова, остављајући их народним школама ; јер је веровао да ће пристојна награда наћи и достојне раднике на пољу — с кога он никада није силазио — на пољу родољубиве просвете народне. Милостиво срце његово, које је у свима приликама чинило доброчинства невољнима, није могло превидети сузе и сиротињу учитељске нејачи и није хтело предати дух свој Створитељу света, докле није те сузе ублажило, да би могло изићи пред Творца с речима праведнога Јова : „Био сам слепоме око, а хромоме нога ; сироти и удовици био сам отац к . * * * Велика сени великога родољуба и добротвора учитељског, опрости што ти је Србија и учитељство шеснаест година дуговало овај знак захвалности своје ; опрости, јер је учитељство сиромашно, а држава заборавна ; опрости што за 16 година не кану на твој гроб друга суза сем учитељске сузе ; што за 16 година не припали друга рука кандило на гробу твоме сем учитељске руке. Опрости, што ти српски учитељи не подигоше споменик, који би се равнао делима и доброчинству твоме ! Скроман је овај споменик, као што си и ти био у животу своме, и као што је и стање српских учитеља; али је топла њихова љубав према спомену твоме, велика је њихова захвалност према твоме доброчинству. И да би доказали колико поште одају родољубивим делима твојим, они су поред овога споменика основали фонд од чијег ће се интереса сваке године наградити по једна књига патриотске садржине, која ће носити твоју слику и твоје име.