Prosvetni glasnik
8
Прилог „Просветном Гласнику"
ИЗ БЕОГРАДА У ПКТРОРРАД ИРЕКО КИЈЕВА И МОСКВЕ П V Т 0 П 2 0 УЗ КРАТАЦ НАЦРТ ИСТОРИЈЕ РУОг',Е до Ц а ТАРИНЕ II. / ОД А I ; ' ИВАНА ЗАНКОВИЋА \ ( ' (наставак)
ДРУГИ ДЕО МОС^ВА I. Даљина од Кијева до москве. — Брзина вожње на САХАТ. — клима се ме1ба. — ТрАГОВИ вучијег напада на путу. — Кургани. — Како су стари оловени сахрањивали мртваце. — Вејико-Руси, БелоРуси, Мало-Руси. — Зашто се вива толико Оледих лица с пролећа у Русији. — Типови ведикоруски. — Шчи, укусна и јевтина руска чорба. — Бизмарк је пао. —• Вароши кроз које пролажасмо, центар су индустрије руске. — москва. Тачно у један сахат и четрдесет минута по подне упутисмо се, брзим возом од кијевске станпде за, Москву, преко дњепарске железне ћуприје која је дужа од једног кидометра и рачуна се међу прве ћупрпје овог реда у свету. Подигао ју је домаћп инжињир и коштада је преко дванаест мплијуна динара. Дужина пруге од Кијева до Москве износи 1010 кидометара. Ми предурасмо ово растојање за непун 31 сахат, пошто стигосмо у Москву сутра у вече у 7 сахата. Јурили смо дакде брзином од 33—34 кидометра на сахат рачунећи ту и застоје по станицама, који су, на част дотпчних жедезничких управа, обидати нарочито у оиим станицама у које се стпже у време оброка. На моје изненађење, кад уђох у вагон, приметих да је загрејан ц да су прозори дупли. Доц-
ј није се уверих да је ово била прека потреба за паднебије које наступаше. Густи обдаци сакриваху сјајно јужно кијевско сунце. Поред жедезничке пруге, прпмећавао се по баруштинама још дебео дед а но јаругама висок снег. Негде поред пута приметих још свеж, растргнут костур коња пди вода, а мадо даље дешину мрког вука. По свој придици ту се зимус, био некакав зверски бој, а могућно да је и какав путник гдавом платио што се усудио да с коњем пређе преко ових пустих дедина Иначе свуда у наокодо недогдедна равнпца без шуме и зеденида. По некад указао би ми се који мали хум. Руси их зову курганима. Сетих се да сам виђао те хумове и на путу до Еијева, обично усамљене, ређе више њих један за другим. Могућно да су то брежуљци геодошке Формације, али извесно има међу њима и „могила" т. ј. гробова наших прадедова. У стара времена, док смо се још клањали Перуну, стари су Словени имали обичај спаљивати своје мртваце. Уз угдедније спадили би по једног момка и једну сдужавку који би се вољно жртвовали за свог господара. Уз њих би придодади и по једног коња, нешто оружја, адиђара, жита и сдичних ствари, па би онда на то згариште набацади земље у облику брежуљка. Из овога следује да су наши преци веровади у посмртни живот, који којам садржава и други, казне и награде. Мноштво божанствених имена која су до нас дошда потврђују мисао да је наша стара вера била политеистичка, да је, са више иди мање разлике, једног порекда и основа са вером старих Једина и Римљана. Али словенска митологија нпје још довољно испитана. У искошша, међу тим, прављеним од скора у овпм курганима, нађепо је и неспаљених костура; доказ, да обпчај