Prosvetni glasnik

ИЗ БЕОГРАДА

У ПЕТРОГРАД

писмоношама морали су изићи пешке на сусрет, клаљати се пред њима, простирати под њиховим ногама скупоцене ћилиме, обдаривати пх златом и драгоденостима. Ни један кнез руски није се смео заратити док претходио не добије за то овлашћење од Хана. Рускп је народ био приморан да плаћа Татарпма харач, било у новцу иликумису 1 ). Ко не би био у стању да га плати, постао би робом. Строгост, којом се овај харач истеривао преко сурових и окрутних кпванских трговаца, подржаваних силом татарском под водством нарочитих башкака, изазвала је више парцијалних побуна, које навукоше на напаћене Русе грозне погибпје, док на послетку кнежеви московски не узеше на се да истерују харач, не само од својих неносредних поданика, по и од оних осталих кнежевнна. Ово беше пзвор њиховог богаства и њихове моћи. Осим харача Руси беху приморани да плаћају данак п својом крвљу. Кнежеви руски моралп су пратитп Хана, у његовим походима, са својом војском, по некад ићи и против браће. Али свака сила за времена—тако ће бити и са силом татарском. VIII. 1!рва по.јава Москве.—Даиило Александровић, први но реду владалац Мосеовски.—Ђорђе Даниловић и Ивап Калита, —њихове љуте борбе противу кнежева за превласт.—Пренос' митрополитске столице из Владимира у Москву.—Симеун охоли, први велики кнез „свију руса" днмитрије Дански и његова победа па Куликову.Василије Димигријевић и Василије Васиљевиб. први велики кнез московски. Ми смо видели како је Москва основана 1147. године. Њен је ностанак, међу тим, ипак у магли којекаквпх романа и трагедија, исго онако као и постанак Рима. Као што је у Риму при његовом осннвању проливена људска крв, тако је и земљиште Москве орошено, одмах при њеном постанку, људском крвљу. Њен даљи развитак пружа и другпх сличности с Римом. С тога ју неки повесничари руски п називљу „Трећим Римом«. Међу тим, цео век после њеног постанка, Москва се једва спомиње у исторпји, и то један пут, кад су је Татари спалили 1237. год., а други пут, кад је Михаило кнез московски (брат св. Александра Невскога) погинуо негде у борби противу Л.итаваца 1248. год. Отуд следује, да је Москва од постанка спадала у број удјела 2 ) кнежевских синова. Нолитички основатељ Москве, од ког се почињу бројати редом њени владари, беше Данило Александрови&, син св. Алекс. Невског, коме је овај град са још неколико села пао на удјел. Он први поче ширити међе своје кнежевине, наследивши од једног од својих унука важаи град Перејаславел—Заљески и освојивши силом од кнежева Рјазанских град Коломну. Овај кнез основа и први манастир, који се у историји Москве споКоже самурове, које су вредиле као звечећи новац. 2 ) Речи: удјел, удјелне кнежевине (апанаже), ми сио усвојили у њихову руском облику, пошто не нађосмо згодне српске речи за хо.

миње, прозван по њему „Даниловски", у ком беше и иогребен 1303. године. Њега иаследпше, узастопце, његова, два сина Ђорђе Даниловић н Иван Калита. С њима почиње подмукла и крвава борба за надмоћност московску; клевете код Ханова Сарајскпх, отмпце п убнства, кобна последнца суровости оног доба, иооштрена дивљаштвом тлачитељататареких,оправдана на жалост, потребом, да створи јединство и сиасе Русију од ионора у који беше утонула. Тај задатак прихватише најодлучније кнежеви московски. Да бп га остварили стадоше свим силама увеличавати своју удјелну кнежевину, Москву, и присвојити себи искључиво право на в. кнежевско достојанство. које је иначе по старом обичају припадало најстаријем потомку Руриковом а беше сада скопчано с Владимирским престолом. Једну крваву слику, како су киежевп московскп свом циљу корачали, даје нам други по реду познати владалац московски, Ђорђе ДаниловиК (1303—1325.) Кад је 1 ), по смртп Андреје Александровића, в. кнежевски престо Владимирски остао упражњен, два су се супарника појавила за то достојанство : Михајил Тверски, братучед, и Ђорђе Даниловпћмосковски, нећак иокојников. ПравоМпхајлово иа овај престо, као најстаријег потомка, беше неоспорно. Бојари владимирски и Хап Сарајски изјавише се за Михајла, али ои ипак мораде употребити силу; два иут опсађпваше Москву, док ие примора свог супарника да му се покори. Али Ђорђе нехте мировати, већ наведе Новгорођане да га, на штету Михајлову, признаду за кнеза. Михајло буде опет приморан да бој бије протпв Ђорђа и, удруженом тврском и владимирском војском поиово га потуче. Непредвпђени случај обрне сада ток догађаја. Хан Сарајски, Такта, умре и насдеди га Узбек. Сад г Борђе задоби милост новог Хана, да овај уништи одлуку свог иретходника, и досуди велико кнежевство владимирско Ђорђу, коме даде још и своју сестру Кончаку за жену. Ђорђе се сад врати у Русију с татарском војском, што му је Узбек био дао у помоћ под заповедништвом башкака Кавадија. Михаило, не имајући куд, прнста да уступи в. кнежевски престо Ђорђу, под погодбом, да задржи своју удјелну кнежевину. Али Ђорђе стаде и њу пустошити. Михаилу не оста сада ништа друго, већ да бије бој с њиме и с татарском војском, из које изиђе прави победитељ. Ђорђева жена Кончака, његов брат Борис, башкак Кавадија и скоро сви татарскп официри, посташе његови ратни заробљеници. Михаило је, истина, благо поступао с татарским војсковођем и осталим официрима, али по несрећи Ђорђева жена, а Узбекова сестра, умре у том ропству, и пријатељи Ђорђеви растурише глас да је од отрова умрла. Спор кнежева супарника би сада на ново пренесен на двор Сарајски, пред Узбека. Ђорђе дотрчи сам на Хорду, а Михаило посла најпре свог младог сина, па кад он не успе да сузбије потворе Ђорђеве, нити да стане на пут његовим интригама и подмићивањима, дође сам у Сарај, али ') АИгеЛ КатћапД, Ш§1;о1ге Де Ки881е 1879.