Prosvetni glasnik

ИЗ БЕОГРАДА У ПЕТРОГРАД 29

претходно написа свој тестамепат, знајући добро, да се на Хорду иде с главом у торби. Оптужбе против њега гласпше: да се дигао на оружје против изасланика Хановог, и да је отровао Кончаку. Истина, и сам Узбек не подагаше много на ова подметања, ади Ђорђе тако живо окупи Хана, док не издејствова да се његов рођак лишп слободе и окује. У ово доба Хан отпутова, са целим двором, на више месецп у лов по Кавказу. Михаидо буде такође поведен па тај пуг и, једног дана изложе га, онако окована, на једној пијаци неке вароши, на поругу светине. Неки између Михаилових бојара предлагаше му да побегне, али он то одби, јер не шћаше, рече, излагати свој народ да плаћа за њега. Ђорђе, међу тим, облеташе око Хана и дворјана, раздаваше толико грдне новце, док не издејствова за Мпхаила смртну пресуду. Један детић Михаилов дотрча у његов шатор у коме беше затворен, и уплашеп рече му: „Ево Ђорђа и Кавгадија а за њима мноштво парода". Знам за што, одговори овај, и одмах посла свог најмлађег сина једној између жена Узбекових, која је требало да га узме под своју заштиту. Ђорђе и Кавгадије сиђоше с коња пред његовим шатором, растераше тверске бојаре, који су се ту затекли. и послаше џелата у шатор да погубе несрећног кнеза. Ови га обалише на земљу, гњавише га ногама, испробадаше га ножевима и наиослетку ишчупаше му срце. Овако зверско убиство може само један одметник извршити. Тај се звао Романец, на жалост, ни први ни последњи у руској историји. Бојари тверски оплакаше свог господара, пренесоше доцније његове земне остатке у Твер, и ноложнше их у главни Сабор, где се и данас налазе, поштовани као богоугодникови, док сдике адфреско по зидовима Сабора представљају његов мученички живот и злочин Маскада. Михаидо би, пстина, проглашеп за свеца, али је Ђорђе сада постао моћни владалац Москве, Суздалије и Новгорода (1319.). Неколпко година после ових догађаја политика се на Хордн промени. Димитрије, син погубљеног Михаила, доби од Сараја јорлик на в.-кнежевски престо Вдадимирски и помоћ татарску да му ово ново право прибави. Ђорђе дотрчи опет на Хорду, ту се сретне са својим новим супарником, названим „мрког погледа". Димитрију је требало да освети свог оца и, за тренут ока, тргне мач из корица и рани смртно Ђорђа. Толико је истпна да се зло здим пдаћа! Али и Димитрије би осуђен на смрт, а на владимирском престолу заменп га његов брат Александар. По несрећи овог дома, Тверјани, изнурени наметима башкака Шевкала, побуне се идуће године, и Александар, иапустив смотреност московских кнежева, придружп се светини, која нападне и сиали двор башкаков, а њега закла. Сад онет Хан Сарајски пренесе достојанство в. кнежевства вдадимирског на московског кнеза Ивана Калиту, брата ногинудог Ђорђа, с наредбом,да освети срамоту татарску на Тверјанима, давши му, у том циљу, у помоћ 50 хиљада, татарске војске. Нама није циљ да потанко описујемо све ове крваве призоре, већ да истакнемо најгдавније догађаје из ове борбе око уједињења руског, под жезлом московским.

Иван Еалита (1328—1340.) настави дело свог брата, заветни аманет свију нотоњнх владара московских, да себи потчипе све остаде руске кнежеве и градове. Помоћу спдетака, као и његов брат, добп од Сараја смртну иресуду против Александра Тверског и његовог сина, као иепријатеља Сарајских, ади у ствари као опасних супарника династа московских. Свој удјел увелича откупивши повцем градове Угдпћ, Голич, Бјелозерск и ведика просторија око Костроме, Владимира и Ростова. Кадита појача утврђења Кремља, украси га деним здањима, сазида многе цркве. За његове вдаде, Св. Петар, Митрополит владимирски, чешће становаше у Москви, а његов наследник, Митронолит Теогнаст, са свим пренесе своју стодицу из Владимира у Москву, давшп њој на тај начин и црквену превдаст, као што већ имађаше с1е Јас1о нолитичну, над цедом тадашњом Русијом. Кадиту насдедише, узастопце, његова два сина. Симеун Охоли (1340—1353.) и Иван Слаби (1353—1359.). Њихове су владавине, као и њихових претходнпка, нспуњене борбама с династама суздалским и тверским, око надмоћпосги, и интригама код Сараја. Симеунузе, први, назив „великог кнеза свију Руса" и очува московску превласт над осталим кнежевинама. За његове вдаде Св. Сергије основа „Тројицку Л.авру", толико знамениту уисторији московској. Кратка владавина његовог брата Ивана беше напротив, сувише слаба, тако да је, посде његове смрти, в.-кнежевско достојавство прешло бидо на суздалску лозу, док његов дванаестогодишњи спн Димитрије, доцније ирозван Донски (1368-1389.), не успе код Сараја да њега призна за в. кнеза. Под Днмитријем доживи Москва, а са њом и цеда Русија, највећу славу. Бесноћа татарска беше већ додијала целој Русији. Омањи уснеси осмедише Димитрија на веће предузеће против Татара. Свп га кнежеви, осим рјазанског и тверског, као и све свештенство, а на нрвом месту Тројицки старешина Сергије охрабрише и нотпомогоше у том предузећу. Димитрије нрикуии ведику војску и поведе је против Мамаја, Сарајског Хана, који се још био удружио и с /1итавцпма, сусревши по обадама Дона, нападне га, пре но што се био снојио са дитавском војском, на иољанп названој „Куликово" (шљука), потуче га до ноге и освоји му логор (1380.). Битка беше крвава. Татара нзгибе, по прнчању савремених хроничара, на 100 хиљада; али и Руса погибе доста. Димитрпја једва нађоше крвава н онесвешћена међу стоговпма лешина. Услед ове победе, Днмитрије би прозван „Донски". Сад Руси могоше мисднтн да су се за вавек осдободили харача и насиља татарског. Али у тај пар дође, као бич божји, Тамерлан, с новим снагама из Азије, које беху опијене сдавом многобројнпх победа. Његов војвода Тактамиш погуби Мамаја у Сарају и позва Димитрија да му се покори. Кад се Димитрпје не одазва позиву Тактамиш се упути са сидном војсаом на Москву. Кремаљ беше од скора утврђен зидинама и кулама и Тактамиш не успе да га освоји ни после пуиа четири дана опсаде и јуришања. Тад лажним обећањем н нривидном понудом мира, намами Москове да му отворе капије, да му, безазлени, изиђу још и на