Prosvetni glasnik

113 БЕОГРАДА

У ПЕТРОГРАД

љени. Носледица овог терора беше, да је трвење дрестало и да се анархиЈа ниЈе више могла удомити ) ГусиЈИ ни у најочајниЈИм тренуцима, као што ћемо скоро видети. ковиЈи мсторичари ирииисуЈу у заслугу Мвану што Је овјш грозаим примерима сиасао ГусиЈу од бОЈарског иартиаанства. аодико иак има жестине и неваљалства у Ивановом животу, чине одговориим за то саме боЈаре, који занемарише његово васиитање. Благодарећи својој вдаститој бистрини, Иван се сам дотеривао неирестаним читањеи свега што Је дотле написано или иреведеио било на руски језик. Нарочито Је много сам размишљао, 1'рзавица у којој је неирестано живео и навикао се на крв, учиии га у тој мери насилиим, да Је у једиоЈ иреиирци обранио самртио свог ирворођеног сина, кому Је намењивао иресто. Жалост коЈа га Је због овог нехотичног догађаЈа обузеда, дрекрати му живот и он умре треће године иосде њега, стекавшн за своји крвава деда назив „Грозни*. Фидид Н., краљ шиански, беше сувременик Иванов! Од два сина Иванова, Феодора и Димитрија, насдеди хаФеодор, кога Је родио са Анастаснјом Гомановом. Феодор (1584—1598.) није наследио од свог оца ни његове иороке ии његове врлине. Ои беше ирави калуђер на ирестолу. У његово име владаше, ио обичаЈу московском, сродници, најцре родоина ио маЈци, а ио смрти Никите Гоманова, нови сродник, Норис Годунов, чиЈа Је сестра Ирина удата била за Феодора. Годунов иродужи у име Феодорово сиољну полатику Иванову на северу, али оез уснеха. Међу тим сва се његова брига састоЈала у томе, да ирокрчи себи цут да ирестола, камо га Је вукла неодољива амбициЈа. Један астролог, нрорекао му Је био, да ће иостати царем руским, али да неће владати ни пуних седам годнна. Укдонивши згодном цриликом оиасне великаше из думе, иостара се да задобНЈе за се средње многоороЈно нлемство руско, коЈе Је, скоро искључиво, образовадо војску , а на име, издејствовавши од сдабог Феодора указ, којим се сељаци везуЈу за земљу, на којој се затеку, и тако би заведено у Г'успјИ дотде недознато „креиосное ираво" , сељашш роиство. Другом Једном установом нридоонје свештенство. (Јво се жадило што зависи од цариградских патриЈараха, који су и сами робови иеверника. Јхада Једном цариградски иатријарх ЈервмиЈа дође у Москву, Бо ^ јис га наговори да усханови руску натриЈаршију, и натриЈарх носвети на таЈ начин митроиодита Јова, оданог Борису. Једина нреиона ка престоду беше Борису још другн снн Мвана Грозиог, млади ДимитриЈе, који Је са својом родбином ио маЈЦИ, НагоЈима, нрогнат био да живи у свом удЈедном граду, Угдићу. (Јкора смрт Феодорова, који не остављаше иза себе ннкаквог иорода, пренела би престо иа ДпмптриЈа. Једног дана, 15Уг. год., цронесе се гдас да Је ДимитриЈе закдат у Угдићу. Јавно мњење оитужи одмах Годунова. Овај, да би се оиравдао, нареди истрагу, коју иовери својим приЈатељима, и ови смело потврдише да се Димитрије сам заклао у наступном

беснилу. Седам година посде овог убиства, умре побожни Феодор, последњи потомак Богољубскове лозе, која је мудрошћу и насиљем прикупила руску земљу и створила царевину. X. Сорис Годунов, цар московски.— Лажии Димигрије. — Пропаст Годунове породице. — Цар Шујски. — Пољаци у Кркмљу. — Хајдук Тушипоки.—Владисдав цар рускиПерфидносг Сигмундова. —Мипин и Пожарски. Бештачкн удешеним придикама, бдагодарећи \пдпву новоствореног цатри)архаЈове,исестрему,регенткиње Ирпие. ЈЈорис, таЈ потомак татарских мурза, би проглашен за цара (15У8—1б1»5.ј. ИзванГуеије, Борис беше иуиличио угледан, али тим траљавије стајаше у земљи, где олигарси тужно сношаху своЈе ноданстио насирам једног дојучерањег бОЈара порекла татарског. Борнс им се светио, нарочито иоказа се окрутан спрам посдедњих времењака Гоманова. Између остадих насиља вршених над њима, ирисили Феодора Гомановића н његову жену, да се иокадуђере, што и учинише и осташе познати под именом Фидарета и МарФе. Михаидо, син овог калуђера и ове кадуђерице, основа доцииЈе Гоманову дозу, коЈа, по жеескоЈ крви, и данас у Гусији вдада. Народ пак не заборављаше никако да Је носдедњи потомак владаЈуће Гурикове лозе, погинуо од руку Једног доЈучерањег иоданика, цростог боЈара, и да тај здочин није још покаЈан. Изненадпо пронесе се гдас но цедоЈ ГусиЈн, да Димитрије иије иогинуо, већ се спрема да оружЈем отме очев иресго. Неки кадуђер, именом ГдигориЈе Утреијев, скитаЈући се од манастира до манастира, цоста патриЈархов секретар. У том чину, бистар као шго беше, ироникне многе тајне, као и таЈну убиства Димитријева. Уасдепљен таштом сујетом, стаде прорицати сбојцм калуђерима како ће постати царем. 1а га његова лудориЈа стаде прогонства у оелојезерски манастир. Иобегавши одатде, баци мантију и оде Уаиорошким К,озацима, код којпх , стекав довољно воЈеногзнања, пређе у сдужбу иаиа Бишњевског, пољског пдемића. се Једном начини бодестан, дозове себи Једног Језуиту и под таЈном исповести повери му, да Је он царевић ДимитриЈе, да Је побегао из Угдића, идаЈедруго дете закдето бидо место њега, показа му о врату Један крст, украшен драгнм камењем што му гаЈе покдоиио, рече, — кнез Мстисдавски, кум цри крштењу. Језуита побОЈа се да чува ову таЈну за се, већ ју цовери својим старешинама. Бишњевски призна УтрецЈева за закопитог насдедника Ивана Грозног. Мнишек, сандомирски падатин, обећа му цомоћ и да му своју ћерку Марпну за жену. Иаиски нунциЈе у 1гракову узе Утреијева под своју заштиту и иреиоручи га Сигмуиду, иољском краљу. Сигмунд се ноиашао сирам њега као спрам цравог царевића. Не хтеде му, истина, ставити на расположење краљевску воЈску, али допусти племству да свако ио свом уверењу потпомаже царевића. Многи иољски цдемић ириста уз њега са дакомисденостп, која их Је у ритерским иредузећима навек