Prosvetni glasnik

дипакрвавихборабанапусти балтијске обале изадопољи се да му Енглези преко Арханђела одржавају саобраћај са заиадном Европом. Бар толико успе у тим борбама да је сада тевтонског реда нестало. Оженпвши се, први пут, Анастасијом из дома Романова, спремпо је за у будуће земљитте за дарски престо сиојој лози, из које ће се родити Петар Велики, коме је судбина одредила да постављенп задатак оствари. При крају Иванове владе, козак Ирмак ТпмоФејевић, прешав п Урал са не пуних хиљаду одважних људи, потуче татарског Хана Кучупа и освоји његову престолницу „Сибир", преневши коиачно крупу овог царсва на главу Иванову. Кроз те ледепе, некад бајкасте крајеве, дапас јурп или ће скоро јурити железнице, а университет у Тоболску претвара дивље Азјате у умно изображене Европљапе. За своје владе Иван заведе стрелце, који су кроз воше од сто годппа учинилп великих услуга Русијн, док се не изметнуше у преторијанце; потчини својој властп Донске Козаке ; изда пов судбеник и нов црквени закон, назван „Стоглав". За своје владе сазивао је неколпко пута сталешку скунштипу и са њом се савотовао о најважнијим ратним питањима. У Пољској је имао за се странку, која је настојавала да се избере његов син за пољског краља, али превлада Францускн Анжујац. Народ га је овековечио у својим песмама нарочито због освојења Казана. Другп је део његова рада такођер значајан у историјп руској, али обележен грозношћу. Услед укидања оних многобројних независних кнежевина, и потчињења Московском Царству мноштво кнежева и бојара беше се састало у Москвн. Сви ти велможи, који су већииом доводили своје порекло такођер пз Рурикове лозе, не беху сад друго но отменије слуге једног господара, који је, по усвојеном већ правцу, настојавао све више да постане аутократа. Те велможе, још моћни са својих великих имања и иногобројнпх слугу, не могаху се брзо навикнути на свој нови положај. Како им је немогућно било водитн и даље отворену борбу против врховне власти, они ирибегоше подземном подривању њепом. Прва њихова жртва беше регенткиња Јелена, царева мајка, која страдаод отрова 1538. годнне. Врховна управапређе сада на бојарску думу, којој на челу беху сад, насилним превратима, најире кнез Белски иа Шујски. 0 овим олигарсима Иван прича у једноме писму, да су спрам њега и брата му Јуре, док беху још деца, постудали као сирам странаца, као спрам праве сиротне деце. Док они бејаху гладни и жедни, голп и боси, дотле велвкаши нљачкаше крунско благо. Царство беше исто тако изложено пљачки као и двор. Ти грабљивци поплавише, наставља Иван, села и варошп, мучећи грозно људе, чинећн им свакојака зла и ударајући на њих којекакве намете без икаква милосрђа. Царске поданике нретворнше у своје робове, а од својих властитих робова начинише великаше државне. Иван, због ових и сличних поступака, дозва изненадно к себи једног дана после божићних празника 1543. године бојаре, на их укори љуто због њпховог

рђавог управљања. „Међу вама", рече им, „има много криваца. За сад ћу се задовољити само једним нрнмером" - Па с места зановеди да стража уиати кнеза Андреју Шујског, главпог „правитељнпка'' (регента) и бацп га својим ловачким керовима да га растргну, а управу државну узе у своје руке. Творну овог државног удара беше тада 13 година. Бојари немогаху ни сад прежалитп што им је врховна управа отргнута из руку п предата Глинскпјевима и Романовићима, Ивановој родбини по мчјци и супрузи, с тога стадоше ковати нове завере. Запалише Москву, која пзгоре сва до Кремља и растурише у иароду да је то дело тадашњих времењака. Буна се дигне и неки од Иванове родбине по мајца беху поубијани у том метежу, а и сам се Иван налазио у опаспости. Али ипак, после уталожења, Иван не разви још праву строгост. На против, узе за саветнике дворског свештеника попа Силвестра н некога од мањпх бојара, именом Адашева. За време татарског рата који у ово доба пада, владаше прпвпдно мир између цара и бојара, алн у највећем јеку северног рата, протпв Шведа, 'Гевтонаца и Пољака, цар се пзненадно завади са своја два саветпика, па их прогна. С основом или не, Иван окривљује ова два најближа своја саветнпка, које је он нз пепела дигао, да су га изневерили, и да су нрешли у логор интригашкпх бољара, који кују завере иротпв њега и изневеравају га на бојном пољу. Иван беди још Адашева, да је он, или су његове присгалице, отровали Анастасију, првуИванову жену, са којом је проводио угодаи п спокојан живот. Накпадне озбиљне студије о терему московском не искључују могућност ове Иванове потворе. Кад једном 1553. год. цар опасно оболе, бојари посташе одмах бесни. Не хтеше положити заклетве верности његовом сину Ивану. У његовој болничкој соби препираху се ко ће бити намесник и одрпцаху полагање заклетве. Под утицајем оваквпх догађаја Иван је морао, доцнпје, извесно, сумњати да не би бојарп и њега прогнали. И запста у својој преписци са Јелисаветом, краљицом Енглеском, тражио је п добио пристанак од ње, ако га каква несрећа снађе, да ће сигурно прпбежпште наћи, као и слободу да следује свом властпгом верозакону, у Енглеској. Под утицајем свију ових непрплика, Иван напусти изненадно Москву, бацајући кривицу за свој одстун на бојаре и свештенство, јавивши народу да је са њиме у милости. Народ, бојећи се управе бојарске, а бојари разјарености народна' удружише се да позову Ивана, који тек онда нристе, кад му прпзнаше право да део царевиие узме непосредно иод своју управу, а другим делом да управља дума, н да сме казнити пздајнике, ма где се они појавили. Управа бојарска звала се „Земчина", а управа царска „Опричпна". Овапоследња беше у сваком обзиру грозна. Иван, увређен још и нападима кнеза Курбског, којн је, изневеривши по свим изгледпма цара на бојном пољу, прешао био у службу непрпјатеља, пољског краља, стаде немилосрдно гонити бојаре п чиновнике из доба Адашевог. Три хрљаде бојара и њиховпх присталпца падоше као жртве џелата. Силни бојари руски бишедесетковани, терорисанп, онеспособ-