Prosvetni glasnik

ОППЈТА ПСТОРИЈА

и уопште културе Феничанске, иајважнија је бпла Еартагина (управо Картада = нови град). И ако међу посдедњима но реду постанка (880 ?), она је убрзо постала не само стожером читаве западне Феничанске трговине. оего и политичкнм средиштем једне од иајсилнијих држава Феничанских. Опадање Тира, чију трговину упропашћиваху н унутрашње размирице и спољашни напади асирских и вавилонских владара, ншло је у корист Киртагине и њеног трговпнског развијања. Заснивање Александрије (381) довршило је трговачку пропаст Тира , чије место у трговпнском значају тада заузе Картагина: она посгаде господарем читаве западне половине Средоземпог Мора и трговине по њему. У његовом пак источном делу Грцп су већ раније исгислп Феничане, њпхну трговпну и њихов утицај. Оснивање Картагнне (880 '?). — Картагину су осноВчи исе .Беници из Тира, чије оиадање одмах. тада п иочињс, Сао што му је опет иочетакмоКи и угдеда, а Сидоиу нропадања. пило досељење богатијих (Јидонаца. За осиивање Картагине »езано ,је ово предаље : У име мдадолетног кра.ва тирског Иигмалиона, државом је уирављао стриц му Сиха.рбал. ирвосвештеник тирскога бога Мелкарта а мул; краљеве сестре Елисе (Дидонеј. Али га његови противници збацише са уираве, а краљ га доцније ж уби. ЈЊегова жена пак, хотећи га. осветити, склопи заверу противу свога брата, у коју уђу аристоирати, све њене присталице. Када се за з&всру дознаде, Елиса се са својим сукривцима докопа Флоте и са силн»ш благом отплови. У Зеугитани, у сев. Африци, куне земљишта од неког владара тамошњих Либи-Феничана и заснују нову варош, Картагину. — Историско је у ово.ј причи, на сву пЈ^илику, оно што се казује о страаачкој борби. која је .један део Тираца (богаташа '?) нагнала на исељење ; прича пак о превари с воловском кожом као да је постала из сличности грчке речи за назив »коже* с именом картагинске тврђаве (бирс). Култура. § 58. Устав. — Вероватно је да су Фепичански градовн још од најстаријпх времена имали своје краљсве, чија је власт била наследна, ма да је било и градова, где су владаре бирали пз какве краљевске породпце (на пр. у Тиру). Краљ је био највпши судија и војвода, а видљиви знак његова положаја била је пурпурна одећа, Али је власт његова била, на сву прплику, често веома ограничева: иоглавице или чланови иојединпх богатих трговачких породица („новчана арпстократија") састављали су веће или мање скупштине (савете), у којих је било највише државне власти (законодавне, судске); краљу су можда остајале само иочасти п нешто извршне власти. У многим г ' е градовима краљсвство одржало кроз сву исто-

рију Феничанску ; у некима га је пак богато грађанство рано укинуло, те створпло аристократске рспублике. Тако су у Картагини, место краља, на врху државпом била два суфета , бирани на годину дана (или па цео живот ?), али, по свој прилици, с веома ограниченом влашћу, која је скоро сва била у државном Сенату, састављепом нз чланова богатих трговачких иородица. — Свештенички је ред такође био доста силан, а његовп највиши чинови чак и наследни у богатијим (краљевским ?) породицама. Вило је случајева да су првосвештепици постајалп краљевима (у Сндону), или бар тежили за краљевском круном (Сихарбал). § 59= Вера. — Будући једнога порекла с месопогамским Семићанима. Феничани су имали с њима заједничке и основне верске појмове, па и неколика имена божанска. Главпије бог био Ел, бог неба, природе, сунца, иознатији још под именом Вала (Бала) тј. Госиода, уз кога је његова жена Балтис, богиња илодности; обоје су обожавапи по планинским висовпма ил 1 светим луговима. Али је управо сваки град имао свога бога, свога Вала (Тирски Вал, Сидонски Вал итд.), који се често зове и каквим особптим именом : Адонис (Господ), Молох (краљ), Мелкарт итд. Адонис је бпло главно божанство града Библоса, представљлн увек као леп младић: у раскалашним светковннама што су ту сваког пролећа и јесени држане у његову част, прослављано је управо обнављање саме нрироде. Молох је предсгавник природне силе, неповољне човеку и његову животу; то је сунце, које сажиже и које се даје умилостивиги људским жртвама. Таква је и Астарта, богиња месеца, живота и смрти, родвости п рата. Мелкарт је био тирски Вал, главни бог тога града, а као сунчано божанство управо је иредстивљао само сунце и његов пут (гатке о томе, како се сам спаљује, како се из пепела ионово рађа игд). Али је Мелкарт уједно и представник васколивог колонизаторског рада града Тира : он је заштитник бродара, основалац насеобина, чувар реда и закона у држави ; он је с војском и флотом покорио Африку, тамо увео земљорадњу , засновао градове, нрошао Кадиску отоку („Мелкартови стубовп"), освојпо Иберију, одатле довео волове, што их је неки див чувао итд. („12 чудеса Мелкартових"). — Ликовима својих богова су Феничани често давали и животињске облике (Молох као Мпнотаур на Криту) , а обреди су нм уопште били чудновата мешавина раскалашности и суровости (жртвовање своје деце)