Prosvetni glasnik

ОПШТА 11СТОРИЈА

али не могаше успети, те је тако већ тада јеврејска ■ држава пзгубила нешто од рапвјих тековина а доста од своје снаге и угледа. Нарочито је од рђавих последица по моћ јеврејску бпло нагло уздпзање државице дамаштанске, с чијим су краљевима од тада Јеврејп скоро непрестано били у завадп п рату. Ну овај губитак у спољашњој величини и снази гледао је Соломун да накнадп унутрашњим напретком државним: бољом управом, живљом трговином, јачом привредом народном. Тадајеутврђено неколпко пограничнпх градова, саграђено неколико нових друмова; јеврејску трговачку Флоту с Феничанским мрнарима послао је у богату земљу Офир (Арабпја? Индпја?), одакле се после 3 године вратпла, пуна блага и робе (злата, сребра, слоноваче, драгог камења и т. д.). Нарочиту је бригу обратпо Соломун улепшању Јерусалима: оградио га је зидом, подигао у њему своје дворове, један за себе, други за своју жену, кћер Фараонову. Али је у очима побожних Јевреја највећа заслуга и слава Соломунова била то, што је, извршујући још наиеру свога оца, сазидао крај својих дворова на брду Морији храм од камена и кедрова дрвета, у који пренесе из Сиона и ковчег завета. Јеврејима, невпчнпм неимарству, и грађу и грађевинаре давао је Соломунов пријатељ и савезник, тирски краљ Хиром, у размену за годншње данке у житу и уљу. § 68. Ровоам и деоба царства (953?). — По смртп Соломуновој скупштпна јеврејских племена захте од његова сина и наследника Ровоама, да народу олакша данак, па кад овај то не хтеде или не могаше учинити, скупштпна изабра за цара Јеровоама из племена Јефремова. Ровоам оста само царем племена Јудина (и Венијаминова?), Тако се јеврејска царевина распаде на две државице: северну и већу, Израиљску, и јужну и мању, Јудеју (953? 929?).' § (>9. Узроци деобе. И ако је Ооломунова вдадавина време наиретка и цветања јеврејеке државе, ипак се већ за живота његова јављају и знаци народног нерасноложења према новом стању. Дуге године мира лишиле су државу ранијих прихода. намета и плена ко.је је она узимала за време пређашњих ратова. Уз то су дошле нове потребе уређене државе и велики луксуЗ дворски. нове грађевине. редовна војска, што је све захтевало нове и веће данке од народа. ненавикнутог на таква давања у својим старим племенским државицама. Незадовољство се народно, истина, јавило још за живота Соломунова, али су његов углед и његова мудрост могли .још еачувати државну целину после смрти љегове пак дође до самог распада државног. Ну незадовољстпо је можда било само неносредни повод деоби јеврејске државе ; много су јачи узроци распадању лежали у младости саме државе, која својим трајањем од дигло једнога столећа није могла искоренити навике и тежње племенског живота ранијих векова, Осем тога .је-

динство је извршила династија из малог и незнатног пдемена Јудина , које својим удаљеним положајем на југуне само да није било природно средиште иародног уједињавања, него је још услед мешавине с туђим народима могло изгледати туђе и самим јеврејским племенима. Његова дакле политичка ц верска надмоћност изазивала је завист и мржњу ост&шх племена, нарочпто средишних (Манасијино, ЈеФреново), којима се тиме измакла из руку иревласт ранијих времена (Гедеон, Авимелех). г. Царство израиљско (953 — 721). § 70. Стање државе израиљске. — Израиљска је држава била већа и многољуднија, те за све време свога трајања (некпх 200 и више година) снажнија, и у очима суседа и знатнпја него ли Јудеја. Алијењена унутрашња нсторија пуна нереда и страшипх злочина. све због отимања о престо израпљски. Од 19 владара што их је Израпљ имао, већпна је погииула, многи са чнтавим својцм домом, у бунама што их подизаху поједине војводе да се престола докопају. То је чинило да је у Израиљу ретко оца наследио син на престолу, него се лоза касилно прекидала већ на првом, ређе на ком доцнпјем потомку (унуку итд.). С овим непрестаним унутрашњим немирима цшли су напоредо и спољашњп ратови с околним државицама, анајчешће с Јудејом, коју су једном израпљскн цареви и покорили (Јоас н син му Јерозоам II., из дома Јујева), Јерусалим и храм опленпли, те за једно кратко време (на 100 година после деобе) насилно обновили јединство државе јеврејске. § 71. Верау Израиљу. — Ове силне унутрашње и спољашње борбе штетно су утицале на верско стање у држави пзраиљској; многе невоље поколебале су веру у Јехову, који неће нли не може да помогне. Ово слабљење вере у Јехову ишло је на руку увлачењу туђих богова и туђе богослужбе. Ну овоме су помагали и сами израиљски цареви, једно, што су хтели да на тај начин прекину сваку везу с .Јерусалнмом и угуше сваку тежњу ка .Јудеји и тамошњој законитој династији Давидовој, а друго, да трпљењем пли чак и помагањем туђих вера у својој државн придобију себи и своје поданике иноверце. Тако је деобом царства дошло не само до политичке него и до верске деобе јеврејскога народа. Ну отуда се баш ту, у Израиљу, одмах и јавио јак отпор овој верској трпљивости у ирвим иророцима (Илија ТесвиЛанин и његов ученик Јелисије), ревњивим браниоцима вере у Јехову. § 72. Пропаст Израиља. — Изнурена многим спољашњим и унутрашњим борбама, израиљска 4*