Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРНЈА

куша, Елбурса и оних са з. (Загроса) заилазе иодаље у унутрашњост њену те је чине брдовитом впсијом, која сека својој средини угиба. Стога су овде иушћа некодикнх река (највећа Хплменд), које се слнвају с граничних планина. Земља је већнном безводна те и неплодна; средина је права пустпња с несносном жегом и многим омањпм сланнм језерима, остацпма некадашњега мора. Бољп су и пдоднијп брдски крајеви (сем јужне ивпце), где поред добре паше за стоку по планпнама пма и пнтомих долина, богатих водом и биљним светом. Таква је кабулска долина („врт" ирански), на с.-и., уједно једипи лакши пролаз за Инднју; таква је шираска долина на з.; Фарсистан (ст. ГГерсија) је прави ружичњак пранскн: са својим ружама п миртама, виноградима и вотњацима, то је прави рај земаљски „с вечитим пролећем, чистим, мирисавнм ваздухом и најлепшим небом ва свету". § 81. Иранци. — Староседеоци ирански билн су неки народ туранског порекла, које су дошљаци с и. (2500 г. ?), Аријанци, полако потискивали или уништавалп те висију освојпли и своје јој име оставили (Иран). Од њихних многих племена, нека се пробише до далеког запада виспје, једна захватајући њене северније, друга јужније крајеве ; прво су били МрЈјани , друго Персијанци- По средњнм и источним покрајинаманастанпше сеосгала племена, чија се имена очуваше у областпма, (Парћанска, Хирканнја, Гедрозија, Коварезмија и др.); најдаље на и., дакле најближе старој домовини, остадоше Бактријанци, на горњем току реке Окса (дан. Аму-Дарје). До већег су политичког значаја. дошла само западна племена. <= I Индоевропљани. Не може се поуздано рећи где је . била прва домовина индоевроиског иди аријанског стабда, од којега су Иранци само једна грана (§ 8.). Могућно је да му .је стара посто.јбина близу Вактрије (Памир ? Зап. Турке. стан?), али је скоро вероватније да је ту била само станида оне половине тога стабла, која се упутила на исток и која се носле раздво.јила у две главне гране : Инде, који се спустише на ј. у индиску низију, и Иранце, који се поиеше на з. на ирапску висију. Најстарија пак отаџбина индоевропска као да ће бити ближе семитској прадомовини, негде можда око Кавказа, одакле су се једни упутили на и. у Азију, а други на з. у Европу. Код овнх европских Аријанаца издвајање је на сву нрилику ишло оним редом, којим је тек.ао и њихов размештај одз. ка и. (Келти, Италико-Грци, Германци, Словени). -- Изгледа да су се Пндоевропљани још за време свог заједничког живљења већ бавили нешто земљорадњом, а нарочито сточарством. Породички и племенски живот већ тада је био утврђен, верски појмови прилично развијени (богови светлости, земаљских појава и др.).

Исторпја. а. Међани. § 82. Најстарије доба. — Незна сепоуздано када су Међани дошли у сев.-зап. крајеве пранске висије и ту основали своје омање државнце, покорпвшп староседеоце, Туранце. Алп већ са уласком њиховим у историју, ми их налазпмо под влашћу аснрских краљева, којих су се потпуно ослободили тек по пронасти Асирпје. Ну ово време слабости п зависностп медске народно је предање обрнуло у доба снаге п велнчппе народне. Јер док аспрскп споменнци помињу како је Сарукин (713?) освојио област Дајакову („Бит-Дајаку"), дотле Херодотприча како је неки Дејок (703?) створио медску државу, ујединио племена, подигао престоницу Егбатану и увео строг ред у двору и у држави. § 83. Кијаксар. — Ни о Дејокову последнику Фраорту не зна се ништа поуздано. Тек син овога, Кијаксар (око 600), познат је као историско лице и као основалац медске државе. За њега се зна да је ио свом доласку на престо, а још као вазал асирски, уредио своју војску по асирски, покорио нека племена но Јерменији и Ирану, па онда отночео рат за ослобођење од Асирије. Ну овај му посао за неко време прекидоше Скити, који изиђоше из својих степа око Црнога Мора, па преко Кавказа(?) нагрнуше на Азију и, пустошећн, раширише се по целој предњој Азији, којом и обладаше за кратко време (10 — 15 год. ?). Али растурени по предњој Азпји да плене и господаре, Скитнсе брзо истрошише у непрестаним борбама, те ускоро и пропадоше, а остатак њихових чета поби и протера Кијаксар. Затим у савезу с вавилонским намесником Набополасаром, Кијаксар обнови рат на Асирију, и изнурену борбом са Скитима, ласно је савлада и подели (§ 39.). Кијаксарова се држава брзо рашири до реке Халиса, до и. границе лидске државе. Богата и плодна Лиднја мамила га је на освајање, и он отпочне рат. Ну после неколико година безуспешног војевања мораде се мприти, и граница лидској држави на тој страни оста п даље Халис. У знак мира и пријатељства Кијаксар оженн свог сина Астијага кћерју лидскога краља Алијата (610?, 585?). § 84. Малоазиски народи. — Ллдија је бида држава једнога од оних многих народића, који су још у најстарије доба населили Малу Азију. Налазећи се на тромеђи Европе, Азије и Афрпке, малоазиско је полуострво било као неко зборно место за народе. У приморју је изодавна било Феничанских колонија, место којих су доцније дошле грчке -, у X. ст. је ::ећ читава западна обала била насељена Грцима. — Већина