Prosvetni glasnik

40

ОПШТА ПСТОРПЈА

Као једини посредници међу боговима и људима, једини који знађаху молитве и обреде, богослужбене и жртвене обичаје, јединн којп могаху иривућн на људе мплост илп гњев богова, свештеници постадоше у очима побожнпх Пндијанаца неки виши ред људских створења, блпжих боговпма, нека врста земаљских светитеља: љима се одаваху особите почасти ; властела и народ пх богато обдариваху; краљевп их узимаху за своје саветнпке п судије. Будући једини зналцп науке и вере пндиске, свештеници учаху да је сам бог створио ову деобу и овакав распоред појединих редова друштвених, и да је највећн грех реметитп их. Политичка Јраскомаданост. По освојењу Индостана Аријанци почеше заузиматп п Декан. Али је њпхово ширење и утврђивање по висији ишло много мање ратом, а много више мпрним путем: насељавањем и поступним потпскпвањем староседелачких племена. Али ни овде као ни у индостанској низији нису Аријанцп никад успели да створе какву велику државу, или бар савез више државица, него су остали увек политички раскомаданп те и слабп. Једпни, незнатни изузетак бпо је око 300. пре Хр., када је Чандрагуита успео да за кратко време сву низију ујединп под своју власт. Култура. 98. Вера. — 1) Најстарије доба.. Најсгарија вера аријанска била је обожавање прпроднпх спла, нарочито светлосних појава, што казује ц само опште име богова, Деви (сјајнн, светлп). Отуда и најглавнија божанства јесу она, у којпма се обожава сунце и његова светлост. Највишп је Индра, бог небеске светлости п ведрине, бог муње ц олује, бог који ведри и облачи и својим громовима бије зле духове. У Ведама је највећи број светпх песама (химана) њему посвећен. За њим је, по важностн, Варуна, бог небеског свода; он све зна, све обухвата (бог „воде"). Само сунце је обожавано под разним именпма, као Савитри (Мнтра), Сурја и др.; његови јутарњи зрацп су Асвинг^ божански близанци, а кћи сунчева је Узас, богиња јутарњег руменила. Земаљска слпка сунчева је бог огња, Агни, који, као п сви сунчанп богови, самом својом појавом разгони зле ноћне духове (Вритра = мрак, Ахи=змија итд.). 2) Старије Браманство. Ну с утврђењем Аријанаца у Индостану и са стварањем сталешкога уређења и вера је нретрпела јаче промене. У колико се на земљп уздизао свештеничкп ред над осталим редовпма пндискога друштва, у толпко је ц свештеничка тежња била свејача да над дотадаш-

њим боговпма, представницпма појединих физичких појава, уздигну Једно божанство духовне ирироде. Тако је постао Брама, највишп бог, дух који је све створио, пз којега је све пзишло и у кога се све враћа; цео видљиви и невидљиви свет, богови ц људи, животиње п бпље, све су то само спољашње, видљиве појаве тога невпдљнвог духа, светске душе, од које се у свпма створовима налазп само већп или мањц део (душа, разум). — На овај се начин првашње многобоштво пзменило у брамански иантеизам (свебоштво). 3) Сеоба душа. Из овог појма о свеопштем духу којц је свуда у природи, развпо се појам о сеоби дугиа. Као год што је све нз Браме постало, тако се мора све у њега повратити, у њему се изгубити, што и јесте циљ животу. Али се с њиме може здружитп само оно што је чисто, духовно, као н сам Брама што је, те отуда све на свету мора, чистећн се, пролазитн кроз разне облнке, (биље, жпвотпње, човек) док се најзад из најсавршенијег створа божјег, брамана, у Браму не врати и с њпме не ујединп. Према овоме, свака смрт је само промена облика н уједно спас од мука и беда што их трпп душа тај божански део у сваком телу, боравећп у њему неко време. Али да бп овог очишћавања душе одиста било и да би тако могло бпти п доцнијег уједињавања с Врамом, потребно је да сваки човек најбрпжљпвије испуњава све верске захтеве и обреде (жртве, молптве, мнлостиње итд.) и најтачније вршп све своје дужностп, које се у главном своде на неговање моралне и Физичке чистоте своје на једној, и чување сталешке подвојеностц на другој страни. — Страх од сеобе душа било је снажно средство да се овако уређење учврсти и да се у Индијанаца утуче свака радост и туга, свака жеља за животом, п да се као задатак човеков на земљи поставн убијање свога тела ради спаса своје душе. 4) Веде и Мануов Законик. Вера индиска изложена је у њпхним светим књигама Ведама. То су зборници верских песама (химне), молитава, жртвених изрека и правила, верског учења и догама, с браманским тумачењем свега тога. Допуна тога је Законж Мануов (из VII ст. пр. Хр ?), у коме су (као у Ст. Завету), поред верских начела, још и закони и правила политичког и грађанеког уређења. Ту се говори о стварању света, износе дужности појединих редова друштвених и одређују казпе за све оне који би реметили кастичко уређење које је сам Брама створио; ту се даље казују правила о васпитању, домаћим дужностима, о посту и спасењу, о сеоби душа и посмртном животу итд. По Мануову законшсу : душа убиде једнога брамана проћи ће кроз тело пса или јарца; пијаница браман поново ће се родити као инсскат, лопов као паук итд. — Оам Ману представља се час као први човек, од кога је свет постао, час као краљ или мудар законодавац.