Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРИЈА

је тада могла иматп на 8000 дорских нородпца са 40000 душа; на 100 —150 хпљада пернјечких поданпка и два до три пута толпко робова (хелота). Са својих десетак хиљада кршних и храбрих војннка, Спарта је већ пред крај VI ст. (око 600. године) била арва и најснажпија државагу Пелоионезу. А да то постане у читавој Грчкој, за чпм је п жудела, ваљало јој је најпре отклонитп све оно што јој је могло сметатп у њеној тежњи да под своју власт уједини све пелопонеске државице. И да би то постпгла, сиартанска арпстократија поче радпти на томе да оборп владавину тадашњнх. краљева но пелопонескпм градовима („тирана"), који су, желећи да очувају своју власт, бплп сметња овнм ујединилачким намерама спартанскнм. Ово доба (VI ст.) уједнојеи време када се управо завршило т. зв. спартанско уређење, када су „.Аикургови закони" били у нотпуној снази својој. За ово као да пма огромннх заслуга Хилон, велпки спартанскп државник овога доба (око 600 год.), један од седморпце грчких мудраца, чијим је утпцајем и уредбама спартанскн устав п добпо онај строго арпстократски облик а народно васпптање онаЈ оиори војнпчки правац. којпма се Спарта пздвајала од свију осталих грчких државпца. ђ) Владавинска облици овог времсна по грчким државицама. § 128. Уништење старих монархија. — Вптешко краљевство, које јебпло општи владавннскп облик у грчким државпцама најстарвјег доба(§115,а), није се могло дуго одржати п у времену пза последње сеобе п сталоженостп илеменске. С престанком снлнпх племенских међусобица, с наступањем мпрнијег, сређеног стања унутрашњег, све је више опадао значај краљева, вођа у ранпјим борбама, а опет у толпко су на другој страпп јачали углед н снага самога властеоства, док најпосле ово нпје нзпшло пз дотадашњег савегодавног иоложаја свог те почело само земљом уирављати. Са XI је столећем почело, па се негде ранпје негде доцније извршило ово рушење старих, внтешкнх монархија, место којих је онда дошла владавина племпћскпх породица, владавина еупатрнда. Овај ирелаз из краљевства у аристократске републике нзвршен је у разним државама различнто; ретко да где је морало доћп до крвавих сукоба: ослабело краљевсгво мало је где н могло даватн каквог јачег отпора сплном племству. Негде пзумпрање владалачке лозе, негде нереди и раздори у краљевској породицп, негде поступно слабљење н ограннчавање краљеве властп давали су племству прплпке н повода да монархију уништп. Од овога

чине нзузетак само неколике грчке државице, затпм Тесалпја где је се краљевство увек одржало и Спарта, где је такође остало, алп веома оелабљено. § 129. Владавина еупатрида. — Од времена свога заснпвања па кроз нуна 2 — 3 столећа бнла је но грчкпм државицама утврђепа владавина еуиатрида. Имајући у својпм рукама највећп п најбољи део земљишта — у чему је н бпло главно богаство тога времена, — вичнп рату и оружју, будућн п најобразованији део народа, еупатриди су у исто доба били једини бранпоци земаљски и носиоци свих државних терета. Али су за ове своје дулшости еупадриди везали и своја права: сва државна власт бпла је искључпво у њиховпм рукама. На врху државном бпла су обпчно два савета: велики еавет, нека врста племићске скупштине која се састајала само за најважнија државна питања (закоподавство, рат, мир,) п мали савет („герузија") већином од старнјих људи, који је државом управљао. Осем овога је, са све већим развитком државе, растао и број њеннх службеника, одговорннх чиновнпка разне врсте п разних назива, бираних увек за краће време (обично на годину дана). Важна је одлнка ових арпстократских устава да је код њих законодавна власт била одвојена од судске п нзвршне, које су последње обично бпле у једппм рукама. § 130. Почеци демократије. — Сам народ (демос) слабо је што добио овом променом; онје ц сад бпо слободан алн скоро без пкаквих политпчких права (§ 115, в); једва ако је имао право да предложене законе прими пли одбаци без претреса. Али су се временом прилнке и за њега побољшале. Трговином п бродарством, занатима и пдустријом поче се градско становништво богатити; за овим дође н његова већа образованост па затпм и тежња за јачим учешћем у државним пословима. С тпме пак огноче нолптичка борба илемства н грађанстви, аристократије и демократије. У VII столећу беше се ова борба распламтела до највеће жестине по свима грчкпм државицама, у правој Грчкој п на оба њена крила: насеобинама малоазиским и италнско-сицнлским. — Уз ову политнчку борбу за грађанску једнакост често су ишле п љуте борбе за иисане закож, помоћу којих је грађанство мнслило да ће најпре поправптп свој положај. Отуда је и дошло да је политнчка борба на неколикпм месгима ирекпнута радњом појединих законодаваца (Питак у Митилени, Солон у Атини п др.). Алн је већини градова ова борба донела нове, махом кратковремене владавинске облике: ти-