Prosvetni glasnik

61

дрском нцратеријом своје '1>лоте. Илашећп се за сво.ј ноложај , нанустп Мисирце сло.је дотадашње савезпике, када па њих иође Камбиз (§ 42). Још овоме даде у помоћ п нешто своје Флоте , коју напунп својим политичким противнидима у намери да их тако упропасти. Свој живот завршио је на крсту на који га је разапео један персиски сатрап из М. Азије (»Поликратов прстен«), — Житиленом пак (на Лезбу) унрављао је Питак (око 600 год.) истина не као »тпранин'% али ииак с неограниченом влашћу коју му је сам наро^ дао; за једно десетак годпна био је управљач града, реФорматор и законодавац, мимо свег нодривања од стране аристократске странке и заједљивог исмевања песника Алкеја, његовог најжешћег противника. Будућп један од најилеменитијих грађана и од пајвећих државника свога времена, Грци су га, као и тиранпна Перијандра, убројавали у своје мудраце. § 133. Пелопонески савез (симахија). Спарта се није хтела задовољптп подожајем прве п најсплније државе у Пелопонезу, што га је задобида својим ратовпма с Месењанима, Аркађанима и Аргошанима (§ 127). Желећн да своју моћ још већма уздигне, а предвиђајући све тегобе п опасностп ако би то стала остварпвати новим ратовима с пелопонеским државидама, Спарта отпочне рад на склапању једног савеза, који бп обухватао све пелопонеске државе а стајао под њеним утицајем и руковођењем. Ну да бп се ово постпгло, спартанској је арпстократаји најпре требало тајно и јавно, саветима и оружјем, помагати аристократску странку по пелопонеским градовима да оборп владавину својпх тирана, којп су, чувајући своје престоле и своју самосталност, моралп бити главна сметња овој' спартапској тежњи. У овоме се у току VI столећа најзад п успело: по свима пелоионеским државпдама п градовима, негде раније негде доцније, оборени су тнрани и скоро свуда на управи замењени аристократском странко.м коју су Спартанцп најодлучнпје помагали али која је сада уопште била блажа него у ранија времена; азатим, пред крај VI столећа (око 500 г.) скоро све пелопонеске државице, чак и многп арголидски градови, па и Мегара п Егина склопише са Спартом савез (пелопонеска симахија) ван кога остадоше само : демократскп Арг с оближњпм градовима из његова савеза и прпморскп ахајски градови. § 134. Спартанска превласт у савезу (хегемонија). — У савезу пелопонеских државица Спарта је имала превласт, она је у њему била иолитички и војнички вођ. Спарта је сазпвала Савезно Веће које је доносило одлуке о рату и миру ; савезници су, према утврђевом уговорима, давали одређене количине новца, војске и ратних бродова, којпма је Спарта располагала; њене су војводе биле врховни вођп савезничке војске, па је она чак постављала своје људе п за војводе

савезничких одељења. После Снарте је био најсилнијц члан савеза Коринат, нарочнто јак својом поморском снагом. — Пелоионески је савез могао без великог напрезања дати на 40.000 тешко оружаних ратника; у случајима иотребе, још три пут толико лако оружаних војника. Располажући оволиком снагом, Спарта је нри крају ове псториске периоде изпшла као прва држава грчка; о њеној се силп знало далеко н вап граница Грчке (§ 24). е) Грчке насеобине. § 135. Колонисање. — Грци су, као ранпје Фенпчани, били народ подобан п склон на исељавање у далеке крајеве. Дорском сеобом покренути и уиућенп на море, Грци се нису зауставплп на острвпма и обалп малоазиској. Из свиј 1 / грчкпх крајева европског п малоазиског копна, с острва Јоиског ц Егејског Мора, излетали су на све стране читавп ројеви грчких исељеника, док најпосле нису својим колониЈама прекрнлили сву обалу Средоземног М-ора („грчко језеро"), изузев само Феничанско п картагинско ирнморје. Па ц ван обала Средоземног Мора, нешто цза Хераклевих Стубова п по чптавом приморју Црнога Мора бнло је грчких насеобина („грчки појас варварских земаља") II за једно две три стотине година по дорској сеоби, скоро све до VI ст. пр. Хр. средпште културног живота јелинског п нпје било у материземљи, европској Грчкој, него у њеннм малоазиским насеобпнама, нарочито у јонскпм градовима. § 136. Узроци колонисању, — Разнц су биди узроцп грчком расељавању: 1.најпревећп сам карактер народа, склоног на исељавање ; 2. губитак земљишта пред новим насртачима; 3. незадовољене жеље појединпх властољубаца којп су се исељавали, повлачећи за собом и један део својих присталица ; 4. трговачкп интереси ; 5. пренасељеност у појединпм градовима п областпма ; 6. унутрашњи раздори и полптичке борбе, често врло сурове и крваве, које су побеђену странку гониле на исељавање (Упор. § 54.) § 137. Односи колонија ка митрополама. Грчке коловцје нпсу заснпване у намери да се ван матере - земље у даљини стварају нове грчке државе. Отуда, с малим пзузетком (Коринћанн), и није било никаквих полптичких, државних веза међу градом одакле је псељавање потекло и самом насеобпном Међу њпма је веза била више морална : кћеринско поштовање своје матере. Исељеници би обично при заснивању колонпје собом понели из свог