Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРИЈА

§ Ш. ДелФиско пророчиште. — Скроз побожнн али и сујевернн Јелини сгављали су иод божју заштиту све иоле важније своје иослове, прнватне и државне. Отуда код њих и обичај да пред сваки рад потраже савета у сампх богова, чпја се упуства јављају у разним знацима : у муњи, лету тпда, шуштању светих дрва приликом жртвовања итд., што иоједини људи или породице умеју да туиаче. Тако се нека места, пророчишта, прочуше са својпх казивања воље божје, са својих прорицања. Једно од најстаријих , најважнијпх и најпоштовангЈЈих, чувено далеко и ван Грчке, било је иророчиште бога Аполона, „пророка Зеусова", у ДелФИма. Његов је значај нарочито норастао од времена спартанског снажења, чему је и оно много помогло подржавањем законодавца Ликурга (§ 122, а). Осем тога је његову угледу много допринела п панјелинска амфиктионија тога храма. Од VIII. ст. па за једно 3—4 стотине година, делФиско је пророчиште било највише морално тело, право духовно средиште чптаве Грчке. За све то време није отпочето ни једно веће народно предузеће а да сенпје потражило савета у Аполонових свештенпка. А колико су њпхна знања била тачна и колико су им саветн били мудри, сведочи брзи напредак многих насеобина које су постављене по њиховим упуствима (Кирена, Снракуза, Впзантија итд.), њихово штићење највећих грчких законодаваца (Ликурга, Солона и др.), њи : хово старање да сузбију н укину крвну освету итд. Ну доиније је (од V. ст.) делфиско свештен ство пало са своје ирвашње висине те су и њихова, често купљења, прорицања изгубила своју вредност. § 142. ДелФиски храм и његови свештеници. — Изгледа да је већ око половине IV. ст. био некакав храм Аполонов у ДелФима, на једном старом пророчишту (Пито), на заравнн под парнаским врховима, крај једне пукотпне у земљп из које је пзлазила нека опојна пара. Над овом иукотином , а поред светог ловорова дрвета, био је позлаћени троножац на који је од времена на време седала иитија (свештеница) чије су пророчке речи свештеници тога храма прикупљали, сређпвали и питачу као одговор давали Подуже бављење питача код храма ради прииошења жртве, купања и других обичаја, давало је свештенпцима прилпке да прикупе многа тачна обавештења о најразличнијпм предметима. — Поред неколмко свештеника и, доцнпје, две питије, код делФиекога је храма била и дружина од 5 светпњака из тамошњег племсгва, чијем је надзору и чувању управо

и био храм повереп. — Но њиховој је бризи било новерепо п много благо што су га поједпни градови ту остављали на чунање (света благајница). Још старнје је пророчшнте додонско у Епиру, где су свештеннцп прорнцалп по шуштању лишћа на светом расту, но жубору потока итд. § 143. Народне светковине. — Немирни, ратничкн дух грчкога племства тражио је п за време мира каквпх војничких забава, телесних вежбања. Отуда је још од најстарнјих времена било код свпју племенн и државнца јуначких игара н утакмица. У даљем политичком и културном развитку грчком, с доласком грађанске једнакости, у овпм светковинама поче узимати учешћа и сам народ а поред телесних вежбања дођоше доцннје и утакмице научне и уметничке(песници, сликари, исторнци итд.) Од многих овпх обласних светковнна, временом се нарочито четири уздигоше те ностадоше опште, народне. а) Олимииске светковине. Највеће и само Грцнма приступачне биле су светковине у елпдској Олимнији, држане у часг бога Зеуса. Постанак им се доводпо још од Херакла, Пелопса пли Оксила а обновнлн су нх уза сарадњу делФискога иророштва елидскн краљ П фит и Спартанац Ликург (884?) који пх узе под спартанску заштиту. С учешћем Спартанаца углед им веома порасте, те им се придружпше најире свн Дорцн а за њима п остали Грци. Од VII. ст. жртвовање Зеусу Олимписком н јуначке нгре у славу његову постадоше ианје линске народне светковине. Сваке петс годиие пред уштан но дугодиевицама, пред цочетак дакле нове годиие грчке, Зеусови глаеиици из Елиде објављивали су божји мир у вечито немириој земљи грчкој. Ово је било »отребно да би силни учесвици и изасланици за олимдиске игре , који су долазшш из најудаљеиијих крајева јелинских, из М. Азије и Сицилије, из Италије и Тесалије, могли мирно пролазити и кроз непријатељску земљу. Отуда су за време светковања и ирестајале борбе, бар у Пелононезу је тако бивадо ; отуда тих дана нико није смео оружан стуиити на свето земљиште елидско. Елидска државна власт, која је и руковала светковинама, могла је искључити из свечаности оне општине које би мир нарушиле а искључење је после трајало све док се неби откупиле великом глобом. — Од Коринта су гомилама долазили источни Грци ; они са запада су се из својих окићених лађа искрцавали код ал®ејског ушћа ; градска су се изасланства прикупљала у граду Елиди одакле су са сво.јим јунацима и жртвеном стоком ишли »светим друмом* до олимииске равнице где је био храм, цросгорије за борце и свештенички станови, игде је за оних 5—6 дана светковања била читава варош од шатора, са цветом јелинског народа. Светковина се почињала великим жртвовањем Зеусу у светој шуми (Алтису) у чијој је средини био огроман жртвеник, па се затим приступало јуначким играма.