Prosvetni glasnik

64

ОПШТА ИСТОРПЈА

Олимаиске јуначке игре. У почетку су се грчки јунади такмичплп само у трчању и утркивању, па се тек доцније ширио круг јуначких игара док се нпје за једпо време утврдило ових 5 главнпх утакмпца (пептатлон): скакање с места, трчање, бацање колута (дискоса), џилитање и рвање. Још касније (680) уведе се песничање и утркивања на колима с 4 коња ц коњпчке кошпје. Љубав к Оваким играма учинила је да су доцније (632) увели и такмичење дечака у рвању и трчању. Женама нпје био доиуштен долазак на пгре. Борци су се у свима играма такмичили голи. — Овим телесним вежбањима иозније се прндружише и духовне утакмице: песншш су читали своје спевове, сликарп износили своје радове, певачи и свирачи показивали своју умешност итд. Пресудилачки одбор био је састављен од Елиђана, а награда је била ловоров венац. Али је ова проста награда била за победиоца знак највеће почасти („племићско писмо љ ) која је и њему и његовој домовини доноснла неувеле славе по целој Грчкој. Олимписке су игре биле по Грке од великог значаја у двојаком погледу: оне су, пре свега, много помогле да се од Грка створио леп и здрав сој људски, који је веома ценио телесну крепост и лепоту као „дарове божанске". Осем тога игре су учинпле да се у Грка развије оно духовно јединство и онај народни понос којпм су се онп издвајали од свију других народа те се то јединство духа грчког одржало дуго још и после политичке пропасти грчких државица. — По Олимпијадама су Грци доцније бројали и године, почињући са 776 г. (§ 3.) као првом која је забележена, ма да је олимписких светковина, вероватно, било и раније; последња је била 393 по Хр. Осем ових светковина било је и других али незнатнијих. Тако б). Делфиске игре у ДелФПма, у част бога Аполона, долазиле су на друго место по своме значају; држане су, у почетку, сваке девете, доцније (од 586) сваке пете године. Најпре су ту биле само музичке утакмпце, којима се после првог „светог рата" (586) придружише и друге гимнастичке игре. — Много су мање важности биле: в) иревлачке игре код Коринта, држане у част Посеидонову сваке треће године п г) немејске игре, приређиване такође сваке треће године у арголидској Немеји, у славу Зеусову.

е. Атина. I Атина до Солона. § 143. Атика. — Атика је најнужнија обдаст Средње Грчке, троугласто подуострво с врхом ка југу (рт Сунион) а величином 2260 кв. км. (скоро као крагујевачки округ). Од Беотије ју раставља ил. Китерон а њена је главна пданпна кршни и шумовити Парнес (1400 м.), од кога се ка ј.п. одваја мрамором пуни Пентеликон (Бридет), на чијем је ј. подножју лепа долина што га раставља од Химета (1000 м.), богатог дветом и медом. Најужнија је пданина Лаурион , чувен са својих сребрних рудника од кога се пушта повијарац на југ да заврши с ртом Суиионом. Атика има и две депе равниде, атинску кроз коју теку речиде Ке®ис и уточида му Идис (међу чијим ставама је и била Атпна) и елеузиску (с речицом Кефисом); нрва је каменпта и сува те и непдодна, друга питома и родна. Ну уопште је атичко земљиште непдодно и жито се морадо увек са стране доносити (с Еубеје); маслиновпх и смокових вотњака бидо је доста. Речице су мале и водом сиромашне, а клима је дивотна, блага и пријатна због морске бдизине ; небо увек ведро и насмејано. Подожај, разгранатост, земљшпте, све је упућивало и гоппло атичке Јонце на море и трговину што је најпосде и учинило Атину великом и ејајном. § 144. Најстарије доба. — Атички су се Јонци сматрали за староседеоце, а у осниваче Атпне п атинске државе народна је прпча стављала Кекропса и Тезеја (§ 111, б). По народном предању ТезеЈ је ујединио свих 12 атичкпх жупа, Атину учннио њихним главним градом и државнпм средишгем, народ поделио на племиће (еупатриде), сељаке (геоморе) и занатлије с надничарпма (демиурге). Успомена пак на стару подвојеност атичку као да се очувала у деоби Атичана по земљишту на четпрп колена (Филе), свако са три браства (Фратрије) а свега са 360 родова (гене), од којих је свако доводило своје иорекло од једнога праоца. Изгледа да је ова деоба најнре обухватала само племство па се тек доцније проширила и на сав остали слободни народ, без робова, којих је и у Атици било много више него слободних људи. На овој је деоби био заснован и најстарији атички устав. На врху државне управе бпо је краљ, уз кога су два савета, мањи поглавице 12 брастава?) као управно тело и веИи (старешине 360 родова?) за најважније државне послове (§115,6). Из овог најстаријег времена је п Ареоиаг („на Аресову брегу") највиши суд за намерна убиства. § 145. Владавина еупатрида. — Ни атичко се краљевство ннје могло дуго одржати према племству, све јачем с доласком многих ахајских властеоскнх нородица, које су се пред Дорцпма повлачпле и у Атпку склањале. Пад краљевства