Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРИЈА

у овој перподи своје главне представнпке, друге се две тек у времену за овпм узднжу до правих наука. а). Философија. Задуго је народиа вера могла задовољапати човечје тежње да ироникне у тајне стварања и да објасни васколики живот у ирироди. Али се времеиом ум човеков уздигао над веровањем п није могао као истинито иримити онакво тумачење разних појава како је то вера чинила. Мисаони човек поче тражити крајње, ирве узроке свима нојавама што се збивају око њега п у њему, тј. поче философисати. Сл. 31. Анакреон.

Философске школе. Најстарији фплосО '1> и су, као п пајстарпји песппцп, пз јоискпх малоазиских колонија. За јонске ФплосоФе , праузрок свима стварима је у самој ирироди, (отуда: јонска физиика школа); али се опи разликују међу собом у мишљењу о материји из које је све постало. Тако је Талу Миле&анину (634—546), оснивачу јонске ФилосоФије вода ираузрок свему те и учп да је из воде све постало ; земљаку >*у Анаксимену (578—528): ваздух ; »плачном философу® Хераклиту из Ефеза (око 500) је ватра извор васколиком жпвоту на земљи , свему Физичкому и духовному. — Самошанин Питагора (око 580), који је доцпије живео у Кротону! творац је друге, дорске ФилосоФСке школе. Основа његовом мрачном и тајанственом учењу је начело: да се све на свету своди на меру и број; он вели да је реално на стварима облш а не материја; оно је трајно, ово пролазно; све на свету дакле постоји само својом хармоппјом и односима : управо бројевима. Обухватајући својом философијом и учење о сеоби и бесмртности душа, о строгом моралу и аристократском државном уређењу, Питагорина је наука имала јаког утицаја на живот и рад његових ученика (пигагоревци). Најиосле, елејска ФилосоФСка школа (творац Ксенофан, 540 досељеник у јужноиталиеку Елеу) учи да у свету постоји само аромена и да је она једина и вечита, да је свет што и бог итд. (пантеизам). У мпогим начелима ових философских школа опажа се јак утицај источних норода. — Поред ових Филосо ®а који |

истражују узроке постанку саме ирироде, други се обрћу исиитпвању арироде човекове и односу његову ирема другим људима и држави. Неки се од ових јављају и као практични извршиоци својих начела , као законодавци, (Хилон, Солон, Питак, Перијандар); од других су остале само веке изреке :;ао језгра њихових учења (»познај себе« ; »нпшта сувише* ; »ирава је слобода у чистој савести* итд.) Седморицу су од ових ФилосоФа Грци рачунали у своје мудраце (поред горњих још: Клеобул Родоптанин, Бијас из малоазиске Прнјепе и Милећанин Тале). |3) Жатематика. Многп од поменутих Философа су уједно чувени математичари п астрономи. Тале је прорачунао и предсказао иомрчање сунца, учио да месец добива своју светлост од сунца, рачунао у годину 365 дана птд.; Питагора је чувен математпчар и геометар; за његове се ученике велп да су првп училп да је земља округла. у). Историја се у ово време своди на нрпвупљање мита и прича (логограФи), њпхно сређнвање и критичко одабирање, као п бележење разних сувремених догађаја, а све нисано нрозом (Хекатеј Милећанин око 500). § 157. Уметности. — а. Неимарство. С већим кудтурним развитком код Грка се јавља тежња за подизањем лепих јавнпх грађевина (храмова, позориогга, државних благајница, пританија ит/1.), у чему такође претходе малоазиски Јонци. — Најлепше грађевине биле су храмови. Карактернц знаци грчких храмова јесу : уздигнутост њихова на онижој тераси, због чега су свуд около степенпце; сам храм је дугуљаста правоугаона дворница од тесаног камена с ходницима под стрехом п на стубовпма (један пдп више редова) и то или само пред храмом (предворје) и иза њега, или са једним и два реда стубова с побочнпх страна. Храмовске дворнпце нпсу морале бити велпке јер су биле намењене једино чувању лика онога бога коме је храм иосвећен. Жртвеннци су били у дворишту. По облику сгубова, нарочито по њиховој глави, п по начину спајања стубова са храмом, разликују се три грчка архитектонска стила: дорски, јонски и корпнтски. Неимарски стилови у Грка. Најстарпји је озбиљни, нрости дореки стил. Стуб нема основице (базис), стабло му је доста дебело, са 16—20 уздужних бразда оштрих ивица, а завршу.је се оглављем (капител) без икаквих украса и четвртастом алочицом озго (абакус). Јонски је стуб мањи, виткпји, са затубастим ивицама међу браздама, с основицом и китњастим оглављем, и волутама (пужевима) место плочице. Еоринтски је стуб из доцнијег времена н .још је китњастији-, оглавље му је у облику лонца с цвећем и лишћем. — Кров је на грчким храмовима блага нагиба а слеме спреда окићено рељеФима. Кров није неносредно на стубовима, него је на овима најпре архитрав, изнад кога су, већ под самим кровом, у каменим стубовима ирорези (триглиФе! за пролазак светлости у храм, а међу њима, на празнпм просторијама (метопама) опет разни рељеФп. — Најчувенији храмови из овога времена