Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРПЈА

штвене и политичве мене кроз које су прошди и градови ис самој Грчкој. И код њих је била она иста политичка раскомаданост услед јаке тежње за градском самосталношћу; и ту су биле тако исто страсне политичке борбе међу аристократима и демократима; и најпосле, и овде се страначком борбом умедоше користити по.јединци да по појединим градовима створе тиранију. Међу овима је нарочито чувеп Гелон (490—476) којијенајпре био тираиии у Гели, а доцније успео да покори Сиракузу и да је начини својом престонпцом, па затим проширио своју владавину над скоро целом јужном и нешто северном обалом сицилском. У стварању своје државе на Сицилији, Гелон се морао сукобити с Картагињанима који су, имајући ту својих насеобина (нарочито на зап. страни) морали оружјем бранити своје трговачке интересе. И баш оних. дава када су Грци одбијали насртаје Ксерксове, Гелон је у страшној битци код Химере (480) скоро уништио картагинску Флоту и копнену војску (под Хамилкаром: 200 ратних бродова, 3000 теретних, и око 300 000 војске). Л.ако је могуђно да су се Картагињани овде борили као савезниии Ксерксови, као и то да су Грци тражили помоћи у Гелона противу Персијанаца. Овом је победом била утврђена скоро над целом Сицилијом власт овога највећег и најмудријег грчког тиранина. Његов брат и носледник Јерон (Хијерон 476—467), после једнесјајне победе на мору над Етрурцима, уништи њихну вдадавину на Тиренском Мору, на ком су они до тога доба господарили, и противу чије су превласти грчки градови (Куме и др.) и позвале Јерона. Престоница ових тирана, Сиракуза, била је у ово доба, као Атина на истоку, средиште грчке образованости па западу. Најсјајнија изасланства на олимписке светковине била су Јеронова ; најиздашније помоћи уметностима и наукама чинио је он; у његову су двору гостољубиво били примљени Пиндар, Есхил, Симонид. Али сав овај сјај пропаде са смрћу Јероновом; Сицилија се после неког времена опет распаде на многе државице, у којима поче преовлађивати демократија. Ну уз ову борбу демократије и аристократије око превласти поче се у ово време јављати јача противност и међу самим племенима грчким по Сицилији, међу дорским и јонским градовима, онако исто како се у то доба она већ беше развила у бесну племенску борбу по средишној Грчкој. У ове сицилске размирице умеша се сада и Атина, да заштити притешњене градове јонскога племена. в). Сицилски иоход (415 — 413). У борби коју тада отпочеше сицилски градови Селин и Егеста, дорска Сиракуза поче помагати Седињане, због чега Егешћани потраже поноћи у Атињана. Поред свег опомињања Ннкијина о некорисности и опасности овога предузећа које ће само растурити снагу атинску, скупштина, заведена заносним плановима Алкибијадовим о вдадавини атинскоЈ над далеком Сицилијом, одлучи да се помогне Егести. Буде спремљена ведика Фдота и војска (130 тријера са 5—6000 хопдита) и поверена тројици војвода : Адкибијаду, Никији и Л.амаху. Али пред одлазак Фдоте неко учиеи у Атпни велики преступ: обноћ буду нообарани и поломљени Хермесови стубови (хермокопиди) који су били по раскршћима, улицама и на тргу, што свет испуни страхом и слутњом. Лако је могућно да су ово извр-

ншлп протпвнпци сицплског похода н Алкпбијадови, али тек оптуже њега за ово дело и за обесвећење верских обпчаја (елеузиске мпстерије). Адкнбијад захтеваше да се дело пзвиди пре његова одласка али његови непријатељи оддожише то до повратка му. А када Флота за тим отплови (415) и на сицилској се обалп већ поче припремати да нападне Спракузу, атински одигарси (Кимонов син Тесад и др.) поново оптуже Алкибијада и он буде позван у Атину. Ну не смејући сада тамо ићи готово на спгурну своју пропаст, Адкибијад побегне у Спарту, нашто га у Атинн осуде на смрт као богохулу ииздајника, аимање му узапте — По одласку Алкибпјадону, колебљпви Никија је само успоравао послове и тек идућег пролећа (414) атинска Фдота нападне на Сиракузу. Посде неколико сукоба, Атињани заузму висове око града и опколе га с мора и са сува. Прптешњена би се Сиракуза морала ускоро предати да јој тада не дође неочекивана помоћ: Спартанци, по савету Адкпбпјадову , — чија је сада једина жеља бида да се освети Атпни — пошљу Снракужанпма у помоћ нешто бродова и свог најбољег војводу Гилиаа. Тада се ратна срећа обрте Сиракузи. Атина мораде посдати нову војску п Флоту (73 тријере и 5000 хоплита) под заповедништвом храброга Демостена. Али под вештим руковођењем Гилииовим, Сиракужани одбијаху све насртаје атинске с мора п с копна. И када најпосле, у гдавном крпвицом и неоддучношћу Нпкијином, Сиракужани одбише и последњи напад на град са сува, па још сузбише п опкољеву атанску Флоту која покуша да се пробпје, војводама Никији и Демостену (Ламах беше раније погпнуо) не остаде ништа друго него да заостаду војску ипосдугу (до4000) избаве сувимпреко Сицилпје. На онако изнурене Атпњане нападну у путу Сиракужани, те нешто потуку а већину заробе. Никија и Демостен буду погубљенп а остатак одагнан у руднике или продат као робље (413). — За Атину је ово био самртни удар, али и напредак Сицилије прође за навек. Егешћани тада позову у помоћ Картагињане, који се затим раширише готово по цедој Сицидији. У Сиракузипак опет отпочеше страсне страначке борбе а из њих изиђе нова, „млађатиранија" (Дионисије 406—367, идр.). * § 176. Доба декелејског рата (413—404). а). Интриге Алкибијадове. И акоје пропаст фдоте и војске у Сицидији бидо за Атину самртан удар, ипак су њена снага и извори њеног богаства биди тодики да се она држала још пуних 10 година. Па и сад је пакост Адкибијадова за њу бида од најтежпх последица. По његову савету Спартанци