Prosvetni glasnik

294

основним школама често у почетку нредавања поставе но неколико пптања, која ученпк увек и не разуме на што су, и тек додније каже се, шта ће се као ново учитн. А. обичио се од оних уводиих аитања прелази на сам рад и отиочиње се предавање о некој ноиој ствари а циљ се и не нагласи. Многи опет мисле, да је ово много боље и корисније, јер се сматра да се ученпци на овај начин одржавају у запетој пажњи, да концентришу мисли и боље прате предавања, што у осталом могу веровати само врло наивни људи. Такве људе тешко је и извести из те заблуде речима и упуствима, па ма како ова била разложна Њих би требало номоћу експеримената разуверити у том њиховом веровању. Треба еамо наћи неку књигу, на нрвом месту какав роман, отворити негде у срединн, дати им да до краја „прочитају са заиетом пажњом н интересовањем", и онда тражитп да то и схвате. Тек онда би видели, шта значи тражпти и од ученика да са интересом прате предавање, у коме пм није претходно означен циљ. У средњнм школама такође се по правилу не истиче циљ, ве1 где то и буде, више је случајно, а то опет нема никакве вредности. Међутим циљ је од особите важностп. „Он је у настави управо исихолошко-методичка нужност\ јер он отвара пут новим нредставама, које се у свести имају тек образовати, даје правацмислнма, скреће пажњу само на извесне предмете и чува од расејаности. „Почие ли настава без овога, онда се у свести сусрећу представе, које се наставом пробуде, са онима, које су већ бпле у свести. Услед тога настаје трење; старе преставе услед неће јачине неирестано продиру у свест, а због тога нема зкпве пажње, нријатног учешћа у наставном раду, а зато често и само слаб успех", велп нроФесор Рајн. Ово би био чисто психолошки моменат, који иде у нрилог истицања свести за сваку методичку јединицу, па и за сваки час школског рада, јер се методичке јединице не могу увек и из сваког насгавног нредмета довршити заједан час, већ трају н по неколпко часова. Отуда н долазе посебни циљеви запоједипе часове, док год траје једна иста методичка јединица. Али, и са етичког гледишта може се доказати пужност истицања циља. Истпцањем циља ученику стоји у памети свако нредавање као један нроблем, који се очекује од њега да га реши. Он тада не само да прати сваки рад са јачом пажњом и већим интересовањем, већ н концентрнше све своје умне снагеда лакше дочека решење проблема, а тиме се образује и јача

воља, која је и крајњп, највиши циљ васнптања и васпитне наставе. Какав мора битн рад н са колико воље напрежемо паше снаге, ако му не знамо диљ?! Којн човек ради без циља н какав би морао бити? Деца гш у игрп не раде ништа без циља. иа ко сме онда тражити то од њпх у школском раду?! Цнљ је дакле нужан, јер без циља радн само машина од које не тражимо ннтн веће умно усавршавање ннти јачање моралне воље. Ну још нешто, иа да нређемо на сами нроцес учења. Није довољно само истаћн циљ Ко само то уради, тај је урадно толико псто, колико н иишта. Формулисати циљ, којн ће пматп вредностн, није лак посао. Овде су оиот меродавнп нсихолошки моментн. Ако је циљ аистрактан, ученицп га неће схватити, неће га разумети, и такав циљ нромашиће циљ; он дакле не сме бити Формалан, јер је то од њиховог схватања врло далеко. Он мора бити реалан, мора бптн везан за некн конкретни случај и као такав дечјем искуству близак. Само такав циљ, који стоји у везн са дечјнм нскуством и са њнховим представама, нма доста заједиичког, биће правнлан циљ, који ће бпти од велпке вредности. Идеал је пак овде, да се ученици ири настави тако упуге, да увек за свакн час одређују циљ и да га сами истакну. Јер такав циљ, којп они самп одреде и исгакну најбољије, па ма како је они Формулисали. У таквим случајевима расте и јача воља, што је опет највећп доказ о ваљаностп наставног метода. И мн сами одређујемо себи циљ у раду, што је сасвим природно, па на шго онда не би било и код ученика?! Када је истакнут циљ, онда тек долази сам нроцес учења. У нашим школама већпном се постављају нравпла а носле тек долазе прнмери, који треба да објасне нравило и да га учепици на тај начин лакше схвате и запамте. За доказ овоме довољио је да нодсетимо чнтаоце на њихову најближу околпну, па нека се сете баш н свог личног рада у школи, ако су само наставници. Узмите и који уџбеник, који се употребљава но нашнм школама, на ће вам и он датп довољно доказа за то. А ми се бар у опште врло строго држимо уџбеника у нашем раду у школи. Код нас се ученицима у основним школама скоро вазда, као и ученнцпма у средњим школама, дају готови нојмови, које треба да науче, а кад држимо да су их запамтили и научили, онда им наведемо ио који ирпмер, причнцу и т. д. као неку посласгицу иосле оног кљукања, п онда се сматра да је учињено све што је требало.