Prosvetni glasnik

154

НАУКА И

НАСТАВА

развијамо руку. ,Рукино је часио место уз језик", рекао је Хербарт. И већ је дошдо време, када треба и у школи, поред језика дати угледно место и руци те да се уз знање развија и умење у ученика. Јер, ,као што се ум развија радом умним, исто се тако и рука развија радом ручним. Данас је школа узела готово сву бригу око образовања подмлатка људског; па и ону најбитнију бригу — домаће васпитање или васпитање у уа;ем смисду. Некада је породида развијала ручну умешност, ади данас већ пи то не може да чини, већ је настада потреба да је поверава шкоди. Данас је доба техничке и индустријске конкурендије, и оио нам заповеднички надаже, да, хтеди не хтеди, заводимо ручни рад у основну шкоду. Дете своју мдадост проведе у шкоди, и то баш оно доба, када се може најдакше иривикиути техиичким радовима. Шкода га за све то време кљука често нута и непотребним знањима за живот, а ие пружа му придике, да га навикава и на оно што ће му највише требати доцније у животу. „II наш сељак није ни иуст ни глуп, што отима своју децу од школе и што школе ематра као другу касарну. Школа му од деце гради незналице и туткуне у сваком телесном раду. А телесни је рад, за сељаков оиетанак неоиходан. Оно мало знања из читања, иисања и рачунања, религије и јестаственице и она имена из земљоииса и историје, која школа деци за то време даје, немају за сељака никакве вредности". (Ср. Аџић). Исто ово важи и за варошку децу, нарочито ону, која ће доцније бити све друго само не чиновник, а такве је деце огромна већина. Кад таква деца изађу из шкоде, неумешна, ненавикнута на тедесни рад, неокретна у сваком погдеду, одају се пре нераду него озбиљном раду. Таква деца обично брзо мењају газду, ако су на занату, и постају удичне штранговчине. Навикнуто пак дете на .рад, нарочито за време шкодског одмора имаће вавек корисног занимања, и тиме ће бити у подожају да мање греши, а више буде од користи и себи и другоме. Ручним се радом рука увежба да рукује разноврсним адатима, те се оспособљава за сваковрсни тедесни рад. И које дете навикне да рукује ма с мадим бројем адатака, дако ће доцније и много брже свикнути рад п с разноврсним другим адатом. Кад вежбамо руку, вежбамо и око. Рука не би ништа могда да направи да није ока, а тако исто оба двоје, да није мозга. „Очи и руке припадају једно другом, нити се може замисдити једно без другог", рекао је депо професор Маршад. И веома је природно, кад очи стоје у вези с руком да се

једновремеио и вежбају у одмеравању, премеравању, раздиковању, а мозак и у смишљању. Ово се истина врши и у шкоди код неких предмета, ади је ово овде са свим друкчија вежба. У шкоди је вежба ока ради ума и срество је, а овде је ради рада и циљ је. 2. Буђење воље и љубави за рад. Од рада потичу две иајдепше особине : здравље и задовољство; „Ко ради не боји се гдади". „Радом се тече а нерадом упроиашћује". „Ко ради, тај има". „Раднику и Бог помаже". Тако веди наш народ. Рад је веома нотребан за живот, п живот је за рад. Ко не ради, незадовољан је са животом и упропашћује свој организам и своју готовину. И шкода као васпитач, треба да буди у ученика љубав за рад. А та љубав за рад развија се само радом. А то нам је најдакше постпћи код деце, у добу основне наставе, јер су она по самој природи тада скдона раду. Чим се дете роди реФдективни покрети његових руку и ногу доказ су нам, да дете ио природи тежи раду. Кад одрасте, оно већ води да нешто ради и уради само, нпр. да нанрави кућу, кодица, змај итд. Ми имамо да употребимо на добро и упутимо ваљаним нравцем ову детињу накдоност. Иомозимо му само, и покажимо му, како ће што урадити. Одакшајмо му, и навикавајмо га да буде стриљиво у раду. Из искуства знамо, да деца воде да раде тедесне радове, само кад се на то упуте као што ваља. Шкода иак данас навикава на један једини рад — умни, који није тодико од практичне вредности. Једна огромна већина, од оне деце што се у нашим основним шкодама шкодује, неће се доцније у животу бавитн умним радом, већ више тедесним. Данашња шкода није практична, она развија више ум, од кога се нема практичне користи. Некад је ову празнину допуњавада кућа, ади сад то већ, из разних узрока, не чини и не може да чини. Наша су деца посде шкоде остављена без занимања, а то значи удици и денствовању. И онда није никакво чудо што су нам удице пуне дечурдије, од које не може нико на миру проћи. Кад већ деца воде да раде, за што им не би смо дади рада, и то корисна рада, који ћђ им задовољити органску потребу? У шкодама, где је ручни рад уведен, често пута ће се десити, да дете моди, да му се допусти да ради још, и ако је прошао час. 0 томе сам се већ и сам уверио у шкодској радионици на Дунавском Крају. Међу тим, код теориског-умног рада никад нам се то не дешава, јер свако дете води