Prosvetni glasnik

НАУКА И

НАСТАВА

155

да сиоје сдободно време проведе у игри, у телесним нокретима. Кад је дете непослушно и лено при умном раду, ми га остављамо да задатак научи. Код ручног рада се то не дешава. На против, таквом непослушном и леном ученику у умном раду кад се забрани улазак у радионицу он се поправи, само да би могао долазити у радионицу. То је доказ, да телесни рад стоји ближе природи дечијој и више јој годи но умни. Овим се опет достиже још једаи васпитни циљ, а то је иошговање телесног рада ; а то се у данашњој игколи не развија. За све време свога школовања дете се бави умним радом: и онда није никакво чудо, што иосле, кад порасте, мисли да је само умни рад частан рад, а телесли не. Колико је и колико родитеља, који се хвале, како су свог сина „дали на науке ", и који га заиста и шаљу у школе где добива теоријско знање. И они држе да су тиме учинили све. Међу тим, кад такав младић одрасте, он није ни за какав практички рад; он тек после почне да ради, тек онда постане ђак у у животу. Тада, али доцкан, увиде родитељи, да су бадава трошили на школовање свога детета, јер морају поново да га школују за практички живот. А да би се развила љубав и воља за рад, мора сам рад, који дете ради, да буде користан. Јер ако му није ни од какке практичке употребе, па му се и код куће каже да му то није ни за шта, него се само бадава мучи, дете ће изгубити и љубав и вољу, коју је имало за исти предмет. С тога је одвећ нотребно, да дете ради такве ствари, које ће му бити од практичке употребе. А да би се у деце развило и иоштовање ра&а, он не сме да буде ни играчка, јер се играњем задобија љубав за игру а не и за рад. Желимо ли да У ученика развијемо љубав и иоштовање према телесном раду, постићи ћемо то ако ученицима дамо озбиљан телесни рад. 5. Потиомагање телесног и душевног здравља. Дете је у непрекидном покрету. Или скаче, или седи, или ради рукама, или се ваља, претура и т. д. — Оно никад не мирује. Дете, које од овога чини изузетак -— болесно је. Забранимо ли детету сваки покрет, разболеће се. Деци је дакле одвећ нужно кретање, и ко пм то одузима, одузима им живот. Наша школа, место да потпомаже кретање дечије, те да у исто време иотпомаже и развој њихов, својим уређењем она данас одмаже. Два часа гимнастике (који врло ретко и употребљавају преко године) губе се према онолпком броју часова, где /

дете седи неномично, уснрављено на тврде и поудесне клуие, у вечито напрегнутом стању и нечистом ваздуху. Ручним радом ће се у неколико овом злу доскочити. Овде се даје прилика, да се дете разноврсно креће, али у исто време да врши и корисну продукцију. Овим ће се радом у исто време и одмарати од тешкога умнога рада. Кад се дакле дете умори умно, одмараће се, а телесно заморити и обратно. Овим ће се постићи као нека равнотежа између „умног и телесног развоја између душе и тела. Кад се у детињем мозгу накупи и сувише крви, кад дете осети органску иотребу за покрет, онда ће оно доћи у школску радионицу, где ће радом сувишна крв из мозга отићи у друге делове тела а мозгу ће се олакшати. Ово је хигијенски и иедагошки захтев , који ми не можемо и не смемо никад губити из вида. 4. Гајење еоцијалних врлина. Има много учених људи у свету, који никад не могу да предузму сами један посао, већ увек нрипптују другога п раде но саветима других. Такви су људи несамостални. Они умеју и знају, али немају снажне воље II ОДЛуЧНОСТИ. Школа,| као први позвани чинилац да ту особину развија код ученика, нема довољне моћи и срестава. Не да нема сасвим, већ их нема у оној мери која би јој била потребна те да би потпуно постигла свој циљ. Чиме ностиже данашња основна школа развијање саморадње или самосталности у раду ? Теориски предмети не могу да развију самосталност у раду у оноликој мери у коликој ми захтевамо и колико је потребно. При ручном раду имамо сасним супротне ресултате. Овде ученик мора самостално да ради. Учитељ гледа и пази да сваки ученик ради сам свој посао. Све што се ради руком у радионици, ради се ту, те родитељи и рођаци не могу да помажу ученику. Ну, што је овде најглавније: ни један ученик неће да му се показује, јер воли сам да ради. Ово је потврђено многим искуством. Узмите за пример ма које дете, које је започело да прави колица, па почните да му иоказујете вако ће што боље да направи, оно ће веома мало слушати па ће одмах рећи: А, знам сад, дајте мени, ја % ..." и неће дати вама. Помоћу ручног рада може се најбоље постићи оиај веома важан васпитни цил,: саморадња или самосталност у раду, која пам је тако потребна у потоњем животу, а са које тако много патимо у сваком правцу живота народнога.

20*