Prosvetni glasnik

К 0 в ч

Е Ж II 11

295

је једна врста храста п камфорово дрво сличног хабитуса. Масивне форме камфорова дрвета на сдикама обележене су по крајевима нежиим линијама; а његова снажна крува (која код грмова, који усамљени стоје, из далека изгледа као неки зелени брежуљак у иољу^ ретко је симетрична, али је ипак често до дубоке старости потпуно затворена, дела, потиуна. Његова увек зелена дрвета воле влажну климу и умерене узвишице (висове), и то расту по падинама (где је мирно), а које су окренуте југу или истоку, и не удаљују се од мора више од 40 Км., нити се над њим пењу у внсину више од 600 жет. У Јапану се налазе камфорова дрвета местнмице дивља, делом сађена, и у последњем случају или се добијају из семена нли природн]1м нолагањем грана садница (ириоракћ). Ретко су његове шуме састављене чисто од јединака истог доба старости, него су, а то је и нрпродно, мешовите, и то најбоље је, ако су више јединке (горња дрвета) од 75 до 80 година, а ниже (доња дрвета) од 15 до 20 год. У Азији се дрво од камфорова дрвета употребљава за различите сврхе. Пређе се у Јанану од њега градиле ратне лађе, од чега се, с обзиром на његову велику цену, наравно одавна одустало; сада се из њега праве веке ствари, што служе као кућни намештај. Добијање камфора врши се сублимацијом: дрво се исече у мале цеианице (нвере) и ове се загреју с водом, на врло примитиван начин; нри овоме се камфор предестилира, и по том кондензује у једној хладној кади. Тако добијени сирови камфор, пре но што се товари у лађе, у Кобе-у Јевропљани рафпнишу. Камфорово дрво поЈављује се у лриморским областима псточне Азије од 10 до 34° сев. шнр., од Сосћше-Сћше до ушћа Плаве Реке у Жуто Море, даље на острвпма Хајиану и Хузану, нарочито пак на осгр. Формози, даље у јужном делу полуостр. Кореје и у нотропскпм областима Јапана. У Јевропн се култивише код Ривпере и око језера горње Италије, где одлнчно успева н брзо расте; и на послетку обделава се н у јужннм државницима Северне Америке, у Калифорнији, у Буенос-Аиресу (обично у Ј. Амернци око реке Лаплате), на Канарскнм Острвима, на Ст. Маурициусу итд. 111и81г. ХеИип^" Ж. М. Томић.

Азот као биљна храна н лептирасте биљке. — Да бн расле и напредовале. бпљкама треба свотлостн, топлоте, влаге и извесне хране. Своју храну, која мора битн ваздушаста или течна, бпљке узимају иешто из ваздуха нешто из земље. Из ваздуха оне упијају кроз лишће угљену киселину, из које усвајају угљеник, најважније градиво своје. Сву осталу храну биљке успшу кореном из земље. Сем воде, оне узимљу нз земље : азот (гушик), фосфор, сумиор, калијум, калцијум, магнезијум, гвожђе, хлор, натријум, силицијум. Ови се елементи находе у земљи у облику соли, једињења база са киселинама, као нитрати, фосфати, сулфати, карбонати, хлориди, силикати. Један од суштаствених саставака биљне хране, то је азот, јер он суделује у грађи тзв. биљног албумина (беланчевине), од којега зависе битне радње биљног живота. Тако асимилишу биљке на светлости угљеник из угљене 4Ш-

I селпне само сарадњом биљне беланчовине. Азот је саставак важног у биљном телу аспарагина; гушик улази у састав биљних база или алколоида. При свем том што се у ваздуху налазе огромне колнчине слободног азота, 79 од сто, биљке подмирују своју потребу у овом неопходном елементу, по готову нскључиво, из земље. Биљке немају органа за непосредно примање азота, као што га имају у лишћу за узимање угљене киселине. Из земље извлаче биљке потребни азот својим кореном. Азот се находи у земљи у облику амонијака, где је сједињен са водеником и у облику нитрата, тј. соли азотне киселине са алкалним металима н кречем. Разни су путеви којима доспевају азотна једињоња у земљу. Раснадањем органских материја, биљних и животињских, под утицајем нарочпгих, трулежнпх бактерија, из беланчевина се ослобађа азот у облику амонијака. Отуда у земљи црницп, хумуши, повећа количина азота, која може кадшто да се понне до 3 °ј 0 1 Други извор азотних једињења лежи у ваздуху. Ма да су кисеоник и азот доста немарни међу собом, нпак се онн по кад што једине под утицајем електричних идругих процеса. При том иосгаје амон-нитрит, једна со, која је веома лако растворљива у води. И ако је сразмерна количина ове соли у ваздуху малена, инак је замашна она укупна количина њена, коју преко цело године на земљу сперу киша, снег, град и други атмосферски талози. Ну амонијачне соли не могу се нопосредно употребпти за биљну храну. Још ЛУагт^оп је доказао, да амонијачна једињења морају у земљи да иретрпе процес „нитрификације", тј. да се иретворе у нитрате. 2 ) Данас се зна, да се овај процес може пзвршити само с помоћу извесних, нресићушних створова, тзв. „нитрнфикационих бактерија" 3 ). Исхом кад азот буде у облику нитрата, могу више биљке да га употребе, да га нрисвоје у своје градиво, да га асимплишу. Азотна једнњења уносе се у земљу још и вештачким иутем, ђубрењем. Либпг је нрви доказао голему важност азота (шалитре и амонијака), фосфорне киселине и калија за напредовање биља. Он је први јасно пзрекао, даје сврха ђубрењу да се новрате земљи она минерална градива, која су јој жетвама одузета. Сем обичног, шталског ђубрета много сс употребљавају ради уношења азота у земљу: шалитра и амонсулфат. Шалитра је со азотне киселине са калијем или натријем; у земљорадњи се поглавнто употребљава тзв. чилска (натрпјева) шалитра, јер је јевтиннја од обичне, калијево шалитре. Друга сб, амонсулфат, то је једињење сумпорне киселине са амонијаком; она се добија као узгредан производ ири фабрикама светлога гаса, пз тзв. амонијачие воде. До пре десетак година сматрана је азотна киселина, односно нитрати, као једини извор азота за више биљке. 4 ) Овом схватању стајаше на супрот једна појава, коју су одавно запазили пољопривредници практичари. Ови су поодавно приметили да детолинс ц друге лептирасте бнљке, које садрже замашне количине азота у својим органима, лепо усневају и на исцрпљену, сиромашну земљшпту. Земљорадницима је ') I). 0. Баттег, Сћеппасћев Наис1\гбг1егћисћ. стр. 284. ' 2 ) М. Петровић, Земље у Бачкој, Панчево 1891., стр. 15. 3 ) РготеЉеиз 1897. 4 ) Бг. Биегвзеп, &гипс12и§е (1ег Во4атк, стр. 111.