Prosvetni glasnik

296

К 0 в ч

Е Ж И Ћ

познато из искуства, да жита, засејана после махунастих биљака, дају — и без ђубрења — много бољу жетву, него иначе. Сејањем детелине и других леитирница њиве се очито онорављаху и даваху бољи род. Увидело се да махунасте биљке или легуминозе богате земљу азотом, докле је жита и уљане биљке исцрнљују. Ову загонетку наука није знала да објасни до ире неколико година; тек истрајном, дугогодишњем истраживању Др. Хермана Хелригла, бив. управника агрономске огледне станице у Бернбургу, пошло је за руком да протумачи ову појаву. Он је доказао да лептирасте биљке, к} 7 да спадају детелине, насуљ, грашак, граорица итд., имају снособност да асимилишу елементарни азот из ваздуха, да га претворе у органски азот и да га прераде у беланчевинасте материје. Ј ) Према овој особпни својој, лептирнице заузимају пзузетан положај у бнљноме свету. Ну ову значајну особину имају лептирасте биљке само тада, кад у њихову земљишту има некпх сићушних бактерија, које посредују при асимплацији атмосферског азота. Ове су бактерије настањене на корену лептирастих биљака, градећи тамо квржичаста задебљања, која се називају „коренпм квржицама". Ове су квржице познате још од 1858 год., кад их је први иут тачније проматрао Лахман. За њих су везиване разне хипотезе. Ну тек испитивања Хелриглова и Празмовскога осветлише природу њихову. Ови су научници доказали, да квржице постају радом гљивица, бактерија, које из земље прелазе на корен; дражењем оне ироизводе хипертрофију извесних ћелнца, те граде квржичаста задебљања на корену. Ове бактерије живе дакле са лептирницама у симбиози, тј. у заједници, ради узајамног помагава у исхрани. Данас је изван сваке сумње, да бактерије врше асимилацију слободног азота у кореновим квржицама, да оне снабдевају лептирасте биљке потрсбним азотом. Бактерије — задругарке су узрок што лептирнице, које потребују много азота, могу успевати и на сиромашну земљшпту. Ну п бактерије се користе овим заједничким живљењем; на рачун органске хране лептирница, оне се веома јако намноже, те се враћају, по смрти својих домаћица, опет у оконо земљиште. Појединости усвајања азота из ваздуха, за данас, још нису расветљене. Пошто су лептирасте биљке способне да прОизведу, уз незнатне трошкове, велике количине азотне биљне хране, то је њихов значај у земљорадљи огроман, тим нре, што се између свих вештачких ђубрета за иоправку земље највише илаћа ђубре са азотним саставцима. Прикупљање азота помоћу лептирница биће у толико обилатије, у колико се оне боље нађубре фосфорном киселином, калијевим и калцијевим солима. Као што је доказано, нод утицајем поменутог ђубрета лентирасте биљке „зажедне" за азотом и асимилишу га у много већој мери. С тога дају поменуте врсте ђубрета најбогатпје, максималне жетве. Помоћу детелине и махупастих биљака у оиште, пољопривредник је у стању да, скоро без икаких трошкова, прибави својој њиви из ваздуха најскупљу биљну храну, основицу сваког органског развитка, азот. С тога се лептирасте биљке називају још и „прибирачима азота". Жита посејана послс лептирница, такођер и кромцир, дају без нарочитог ђубрета веома богате жетве, нарочито кад се њиве преору, докле су лептирнице још зелене. То Ј ) М. Петроввћ, Земље у Бачкој, стр. 57.

се види из ових примера. Вагнер из Дармштата повисио је жетву ражи овим путем са 7500 килогр. од ектара. ОигаЛге из Парсина, нашао је, после оваког ђубрета бохарском детелином, но 540 цената кромпира са ектара, а после ђубрења обичним, шталским ђубретом само по 280 цената. (Рготе<;ћеи8, 1896.), Лептирасте биљке могу испунити свој задатак, да гомилају азот, само тада, ако пма у земљи где расту, бактерија, са којима ће се удружити на заједничко жнвљење или симбиозу. Поменути микрооргапизми не могу се наћи у сваком земљишту без разлике. Нарочито их нема у оним њивама, где одавно или никако нису сејане махунасте биљке. Па ни све лептирнице нису подједнако примљиве за ове бакторије, које чино у главном једну врсту, са разним прилагођоним облицима. Најбоље их иримају у симбиозу пасуљ, грашак и граорица. Пошто се сазнало за ове чињенице, покушало се, и то са успехом, да се вештачким путем пренесу поменуте бактерије на исцрпљене, сиромашне њиво. Преношењем земље са њиве, на којој су дуже време гајенс лептирасте биљке, могу се нренети билиони бактерија. На овај начин могу се њиве у неку руку калемити азотним бактеријама. Заслугаје Д-ра Августа Салфелде из Лингена, да је први покушао овако „калемљење" њива бацилусном земљом. Калемљење њива врши се овако: За сваки ектар њиве узима се по 1000 — 2000 кг. бацилусне земље, па се иста подједнако растури по целој њиви, коју желимо калемити; за тпм се дрљачама добро измеша са њивском-земљом. У најновије време производе чисте културе азотних бацила за калемљење њива. Ове културе израђују се у фабрикама и добише име „нитрагина". Заовај проналазак има се захвалити професорима из Таранда, Д-ру Нобе-у и Д-ру Хилтнеру. Течним нитрагином, пошто се разблажи довољном количином воде, понрска се семе ире сејања, или се њим накалеми изнесна количина зомље, која се за тим по њпви иодједнако разаспе и орањем добро измеша са осталом орницом. Прп том узимају 1 боцу фабричпог нитрагина на */ 4 ектара њиве. (РготеШеиз 1896. год.). Лептирасте биљке одузеле би временом ваздуху замашну количину азота, кад не би било извесних микроба, које у овом погледу успостављају равнотежу. Пре кратког времена пронашао је проф. Меркер из Хајдлберга (Рготе1ћаиз 1897.) у земљи, на корену лептирница, неке бактерије, којима је главно занимање да отимају азот од великих биљака. Ове бактерије, може се рећи, ирождиру шалитру из орнице; ну то не раде у своју корист, ного испуштају ослобођени азот у ваздух. Меркер је прорачунао да у самој Немачкој ове бактерије поједу шалитре у вредности од 600 милиона марака годишње. Кад бп се нашло средство да се униште ове опаке бактерије, тада би било увек довољно азота у орници; тада би било излишно свако вештачко ђубрење земље. Према свему сз*дећи, и азот има свој колоток у природи, као и угљеник; само је кружење азотово много заплетеније и тек у најновије време, поменутим открићима, расветљено. Из ваздуха путује азот у земљу, нешто услед електричних процеса нешто услед животне радње сићушних бактерија, које заједнички живе са леитирастим биљкама и вез} г ју азот; овај азот троше разноврсне биљке, претварајући га у своју органску