Prosvetni glasnik

344

РАДН.А ГЛАВНОГА

ПРОСВЕТНОГА ОАВКТА

Ради доцнијег упоређева, навео сам како сам писац дефинише семе; друго, да укажем на погрешну одредбу перцета. Нерцетом или стабаотевим пупољком, не називају се само она два безбојна листића, које на своме врху носи ћтабаоце, но се тим именом назива завршпи, терминални, темени пупољак стабаоцета; она два листића закриљују редуковане интернодије стабла а и безброј младих, више или маве развијених листића. Из овога што сам навео, лако се увиђа и погрешка у последњем цитату. Готово све оно, што се налази на нотпуно развијеном стаблу пасуља и изнад котиледона, није „постало од стабаоцета," но развићем перцета. Перце, евојим развићем, даће горњи део стабла и лишће, јер је оно завршни пупољак стабла. Да ово није случајно грешка, видп се и по томе, што се иста понавља на 1У-тој страни, овот истог табака, на два места. На једном од ових вели : „Кад се коренак промењује у корен, стабаоце у стабло, а перце у лишће, онда се каже да семе клија,...." „Пшенично семе... разликује се од масуљева... клица је врло мала, има само један котиледон и заузима један део семенове унутрапшости... одвојена храна у семену зове се семеново беланце ..." Оно ће „да клија. Најпре се раепрсне семењача(?)... пробију вцше беличастих жилица, које се нз корена(?) развиле и пису ништа друго до корен..." Као што се видн из овога што сам навео (т. 2. стр. 1. н 2.), зрно пшенице разликује се од зрна пасз ? ља само по броју котиледона п издвојеним албуменом. Иначе, из једног и из другог, клијањем, развијају се биљке ; писац и једно и друго назива семеном. У обичном говору назива се, истина, и зрно пасуља и зрно шпенице семеном. Међу тим, у ботаничкој терминологији, свако од ових, носи нарочито име. Зрно насуља је семе; оно је укрито у плод, махз т ну. Зрно јс ншенице илод, крзтта, кариопса; а оно што прска није семењача, бар оно што ми с поља видимо, но оплодннца, нерикарп, на коме се налази и остатак стубића, о чему се може свако лако уверитн. Кад би пшенично зрно било семе, шта. бн онда бнло плод? Најзад, оне беличасте. жнлнце ннсу се све развиле из коренка, него само једна; све се друге Формирају бочно на сгаблу и чнне адвентивне корене, којн се разликују с морфолошког гледишта, по месту постанка, на за то и носе друго име. 0 овим адвентивним коренима говори, доцније, и сам нисац : „они се обично развијају на доњем делу стабла... као у кукуруза и многих травака." (таб. 3. стр. III.). Сви се ови, дакле, пе развијају из коренка; а Факт је да и пшеница има главни корен, онакав какав је и у пасуља, т.ј. који се развио из коренка. Ну, код ове а и других Огаттеае-а главнн корен траје врло кратко време и у брзо је сунетитуисан адвентивним коренима. „ Кромпирова кртола... удубљења на кртоли зову сс окца. У диу сваког окца налази се.... ауиољак.... пупољак израсте на више као каква бела или жућкаста дршчица обавијена љушчицама. Доцније на странама исте дршчице избију много белих жилица,... Дршчица је стабло, љушчице су лишће а жилице су корен. Тако дакле из сваког окца... развија се млада биљка с кореном, стаблом и лишћем, исто као из ласуљевог и ншеничног семена. (таб. 2. стр. 2—3)." Овде, као што се види, није објашњоно шта је то кртола. Из последњег етава би ее могло закључити, да

је кртола неки нарочити орган што носи семе; јер се, „из сваког окца, развија млада биљка исто као из иасуљевог и ишеничног семена Ирво, при овом развићу нема ни главног корена, ни котиледона; друго, оно што писац узима као стабло, то је секундарно стабло, грана, јер је кртола подземно стабло са многобројннм пупољцима. Оне жилице, које се развијају на секундарним стаблима, пису ништа друго до адвентивни корени. Док су ове гране подземне, лншће ћо бити сведено на љуспе; а кад стабло избије ван земље, оно ће се нормалио развнти. — Биљке, које се развијају на, овај начип, размножавају се садницама, или што је још боље, неком врстом прнродног полагања, положницама. По свему овоме, види се, да развиће биљке из пупољака није исто што и развиће биљке из семена. „Зумбулов лук!... вндећемо у доњем делу његовом^ једно беличасто тело... илитица и није нншта друго до скраКено стабло. По странама тога стабла поређане су меснате љуспе, а на врху утврђено је лишће које обавија неразвијене цветове... И зумбулов лук, дакле, кад се налази у повољним условима, развија се у младу биљку, с. кореном, стаблом и лишћем. (Таб. 2. стр. III и IV.)." — На овоме се месту мора приметити, као и за кртолу, да нема двФнннције зумбулова лука; организација његова нијо нотпуно изведена, јер се корен и не иомиње; нема ближег оиредељења „љусака," ношто има и ових и лишћа. Најзад темени пупољак не носи увек цвет. Ова се I. глава завршује кратким нрегледом, где се налазн и ово: „Да би се из семена, кртоле или лука, добнла иотпуно развијена биљка, довољно је иоставити ове биљне делове у средину гдо има тоилоте, влаге и ваздуха (таб. 2. стр. IV,)." Ово су услови за клијање, а не и за иотиуно развиЛе биљака, бар оних, којо се развијају из семена. Ово што сам овде рекао вреди и за одељак: „Потребни услови за живот биљака. и (Таб. 2. стр. I.). Као што се видн у нрва два рукоиисна табака овог уџбеннка има доста грешака са научног гледишта, од којих сам најважније навео. Оем овога, избор биљних органа а н сам. начии излагања није нодесан. Писац и сам увиђа тешкоћу за проучавање биљака, иа се довија да избере подесан иачин, како би ученицима лакшим путем изнео и објаснио њихову организацију и живот. Он ово нроучавање. отпочиње пасуљевим семеном итд. Ово семе, а и други наведени бнљни органи, узети су у једној намери, да би се иоказало из колико се „делова биљка састоји." Да би сс показало, да па биљци разликујемо корон, стабло и лист, узето је: пасуљево семе; зрно ишенице, којо није семе, као што пиеац вели, но плод, крупа; кртола, подземно стабло кромпира са пупољцима и родукованим лишћем; и најзад, зумбулов лук, луковача, биљка у Фазн одмора, на којој се већ разликује корон, стабло и лшпће (оне „љуске"), што се види из саме унете слике на 5-ом таб. стр. II. (ел. 27. луковача црног лука). Узета су, дакле, у помоћ четири разнолпка органа, од ко.јих је само насуљево ееме добро проучено, а оетали или погрешно или никако нису ни нроучени. Сем тога на развијеним биљкама, из ових разноликих органа, биће органа, који, нстина, врше исту Функцију, али које са морфолошког гледишта разликујемо, нпр. главни и адвентивни